zaboravljam
zaboravljam lepe stvari
pet vrabaca oko bare
devojku sa belim cvetom
u crvenoj kosi
dok prelazi ulicu
i smeje se
gleda u prste
jutro koje ne žuri
klupu u parku
ispred zgrade
zaboravljam
najdublje mesto
u šumi
nema ničega
osim buke vodopada
i trulog lišća
koje se raspada
pod nogama
zaboravljam
labudove na reci
vetar između zgrada
njena bosa stopala
prste koji uznemiruju
površinu vode
dok sedi na doku
i tople ruke
dok me grli i kaže
nisam spremila ništa
ali snaći ćemo se
pepermint
u staroj kući je
opet ista soba
sa prozorom koji gleda na jug
opet imam četiri godine
umem da čitam
i prepoznajem boje
sobom se širi
poznati miris
jednog starog kožnog šinjela
stojim ispred zelene torbe
malo je otvorena
i veća od mene
malim rukama
podižem metalnu kapu
zelena je
ima zvezdu napred
tu je i metalna boca
i šareno zeleno odelo
jedna plastična audio-kaseta
i tabla sa bombonama
lepo su poređane
kao lekovi
malo su ljute
piše pepermint
iz druge sobe čujem žagor
smenjuju se glasovi
različitih boja i tonaliteta
jako sam mali
ne razumem sve reči
ne znam šta znači korpus
ne znam šta je vežba
ne znam šta su
brigada i puk
ne znam šta je geler
znam šta je bomba
bila je na crtaću
ne znam gde je vukovar
znam gde je egipat
pokazao mi je deda
ispred reči korpus
uvek izgovore
neki veliki broj
i onda pomislim
nemoguće da ih je
bilo baš toliko
limbo
sve biće u redu
kaže gospođa
na poslednjoj
stanici metroa
sa iskrzanim lakom
na noktima
kojima skida
otpalu trepavicu
ispod oka
dok zima bruši
četrnaesti podeok
ispod nule
nabacujem
svaku novu godinu
kao korbač
sve biće u redu
kaže proleće u novembru
prihvatam poraz
kao mornarsko uže
i vežem oko sebe
grlim svoje strahove
kao kućne ljubimce
još uvek
pod rukom osećam
njena glatka kolena
i kosu do ramena
koju je u sedamnaestoj
odsekla
sve biće u redu
prevrćem jezikom
ostatke od doručka
moje bivše devojke
rađaju tuđu decu
moja bivša ulica
nestaje među rupama
moji dobri drugovi
postaju nečiji očevi
tamo gde sam sad
sve se beli
poput krajeva
u predelu zalizaka
osenčenih kao azurna obala
ispod deblje pukotine leda
asfalt otkriva novo lice
građevinski radnici
na skelama dobacuju
nekim ženama
to su prvi vesnici proleća
gledam kako
se sve odjednom budi
samo ja polako nestajem
Aleksandar Đoković
Iz zbirke „Sve biće u redu“