(noć putujućih stvari)
veliko drugo dugo poniranje u cveće
ruska babuška u obliku anđela
drži mi slovo da ne padne
u tvoje ruke u topli dan
u kojem bog otvoreno razgovara
sa pitomom izvesnošću srca
i ja sam sav od sfera
gradonačelnik sunca
žar na obali
možda će ova livada biti nežnija
za spustiti glave onih koji dolaze na pliskavicama
za mene to je sada grob koralj prazna ljuštura upisana u soli
ćiji će plameni dlanovi trajno naseliti ove obale
tu gde sam ljubav
kamenolom sunca
ravna livada
dan iz detinjstva sveta
početnik ovog odustajanja
grom koren u napukloj saksiji
(i tačno vidim tamni kristal i mogu da ga dodirnem
ali ga nikad ne dodirnem)
*
neke stvari nisu u našim rukama
(delovi sveta u vitičastim zagradama)
dugo opraštanje sa elementima
(neko je morao ušiti tamnu noć za mapu
da se svetlo ne ugasi izvana)
minijaturno izlaganje sunca:
svi su bili poesetioci mape
pisari prazne geografije
(spavaj unutra
u tajnim kućama u drveću
pij kafu dok je vruća
i čuvaj se prehlade)
*
nepretenciozno
otvoreno
sofija se pravi
da ne zna da skoči na krevet
sve je manje sada
na božijem dlanu
u našoj pustinji sunca
starom komadu nameštaja
u nekom muzeju naše najsjajnije budućnosti
u kome će svi plaćati kartu osim nas
(tako nas nekad zamišljam
na dnu ovog kreveta
koji tone na dno mora
u koje sam se kažu preselio
i pišem ti poruku: opet
nisi ugasila svetlo u kuhinji
i ja tonem na dno ovog mora
da ga ugasim
*
sad kada sam ljubav
i tlo pod nogama
noću šapućem legijama puževa
i oni me prate kao pas
otvaram bašte
svojim najnovijim snovima
ja prva budala i poslednja fabrika
ostalo je još posložiti sudove
složiti plahte vremena
uvek ostanem poslednji
prijatelj noćnog čuvara razglednica
na kojima te ljubim dok se smeješ
*
(napokon izranjam i
smeši se iza oka
dugo uho svemira
i opet sam
crni monolit snega
toplo krzno lisica
ispod hladnih zvezda)
kamen sapleten u polju izvinjava mi se
u koncu ispravljenih zbivanja
sve jedno po jedno u redu
i na svom mestu
kaži mi je li srčika suncu skrivalica
čiji se to glas otvara
u trubicama vodenih puževa i mog uha
da me ne podseća bura
da ne šapuće noć u snu
da meki me pakao takao
i zaručio za vatru i da je tu
da spava u mom vratu
i jasno se čuje
kako kao u čaši puca led
i pesma: slobodni brodovi
*
možda je to taj: mali pomeraj sudbine
koji promeni veče pa godinu
(ti ne bi mogla ući na mala vrata
ne bih mogao da te ugledam i zagrlim)
ne želim da nastanjujem trenutak
u kome priča postaje bitnija od razgovora
to je kao kada smo bili deca
prostor otvoren od sebe ispunjava se
tu sam prisutan biram šta sanjam
nikada više ovo ovde neće biti naše ovako
to je iskorak koji sada već voljno napravim
i ja ga jedini još čuvam
a slučajno sam tu
krivo od zlatnog korena postaje znamenitost
ne mora više da bude tajna sve je otvoreno
uvek ista vrata prolaz izvana
oslovim stvari svojim pravim imenom
ne guram se ne žurim tu sam samo kad se nasloni
pričaju o krišnamurtiju i sopstvu
svi su mi učitelji sve se crta u sliku stvarnosti
ne između vatre i vatre
ne između obrnutih ogledala
ovo doba duha je jedino
gde moraš biti nežniji da bi preživeo
(sve je zamka u budnost
sve želi da se probudiš)
kako ti je pravo ime
je l isti cvet koj se otvara
iz tvojih mapa i moga čela
je l isti most
je l neko zna geografiju praznog prostora napamet
je l bi netko mogao poneti moju oholost na dva prsta
gde je kraj mapa
i ko će ostaviti svetli znak
onome ko opet ovde prođe kroz pesmu
(neko je bio tu
neko je spavao u mojoj zemlji
neko je jeo moje korenje
u nekome se dan otvara unutar leta i van mog čela)
bitne stvari se dešavaju dok ne gledam
(ne zatvoriti sebe u značenje)
pristajem biti trn te stvarnosti
otvoreni prelom svetlosti
greška u hodu
(reci moje ime
da budem duplo prisutan)
obećao sam da ću se možda vratiti
kako bi bila sretna sa mnom
vratiti se osnovama
u krugu prostranog prisustva
lako udomljavanje obala
luča od sunca
uvek sam izvana
da ti pokažem ko sam
lako češljanje lobanje
iz koje izvire voz
kao sofija koja kao poznavalac
njuši polje
(i sve to samo za stvari
koje tek dolaze)
Matija Sadović
