B

Nebojša Krivokuća: 38. „I won’t back down“, Johnny Cash

Kada sve sagledam iz drugog ugla, shvatam da gotovo ništa u životu nisam uspeo „iz prve“. Shvatam i da se nisam predavao.
Ne sećam se da sam o predajama uopšte i razmišljao.
Prva vožnja pravog, velikog bicikla (prolećno popodne; dva velika točka, 24 cola, marke rog, nema pomoćnih; imam sedam godina i sposoban sam da teram bicikl koji ima klasičan volan, i sve to probam po tada mirnim ulicama Voždovca) neslavno se završila ujedom psa, koji se zatrčao iz jednog od okolnih dvorišta i nije se zaustavio isključivo na jurenju točkova, već je zario zube u moju cevanicu.
Nisam odustao od ideje da je lepo voziti bicikl.
Prvi odlazak „na more sa školom“, kako se to tada zvalo, sasvim prirodno je bio trenutak i za pokušaj prvog poljupca, namenjenog devojci koja je, tad se otkrilo, već imala svog prvog u Beogradu, što je izazvalo prvo ozbiljnije pijanstvo, što je izazvalo i prvo spavanje na plaži u Rapcu do kasnih jutarnjih sati, a sve to je vodilo ka prvoj kritici razrednog starešine koju sam ikada dobio.
Naravno da je posle došlo i do drugog poljupca.
Prvi bend koji smo osnovali nije zasvirao izvan nekoliko soba i jedne napuštene ruševine.
Na ono što je ostalo iza drugog benda imam pravo da budem ponosan.
Prvi termin za odlazak u vojsku poklopio se s prvim ratom koji je upravo počeo u domovini. A prva ponuda za služenje vojnog roka koju su stavili pred mene podrazumevala je i mogućnost produženja istog, ništa nisu krili, sve su naznačili unapred. Nisam otišao iz prvog puta već dvanaest meseci kasnije, nakon što sam u završni razred išao dva puta, te školovanje završio kako sam i želeo – kao odličan đak. To odlaganje je razvrglo neka prijateljstva, ali je donelo i prvo kumstvo, i to klasiću iz Temerina.
Nikada nisam zažalio što sam to učinio.
Bio sam uzoran vojnik, čak mi nudili da se aktiviram.
Prvi posao koji sam radio nije bio nimalo glamurozan i jedva da je imao veze s rečima: u mračnom podrumu državne firme vukao sam tamo-amo naramke pune odštampanih materijala za sastanke (jedna gomila znači dvesta kopija iste stranice teksta) i sortirao ih po brojevima strana na skupove koji smo zatim koričili za sastanke. Nisam odustao od bavljenja rečima. A bila je to sjajna prilika da mi se pisana reč ogadi do kraja života.
Prvi pokušaj upisivanja fakulteta bio je, naravno, neuspešan. Dobacio sam do drugog kruga. No taj uspeh je zacementirao želju da ga upišem, što sam učinio iz drugog puta.
Prvi izvedeni „dramski tekst“ nikada mi nije plaćen. Štaviše, godinu dana kasnije slučajno sam saznao da je ta radio-drama predstavljala ostatke moje domovine na uglednom međunarodnom festivalu i bila u užem izboru za najbolju. Napisao sam i sledeću, koja je adekvatno plaćena: tako da sam ćaletu mogao da platim za prvu štetu na njegovom automobilu. Nešto kasnije sam napravio i drugu štetu.
Nisam prestao da vozim.
Automobil koji sada vozim nema nijednu ogrebotinu. I vozački sam položio iz drugog puta.
Prva oglasna poruka koju sam ikada snimio emitovana je samo jedan dan: u večeri u kojoj je počela da se emituje oglašivaču je obijen magacin i odneta mu sva roba. Od tada sam stvorio ili snimio još nekoliko hiljada.
Prvo gledanje stana u kojem ću konačno živeti sam, makar i kao podstanar, zamalo da me odgovori od ideje samostalnog života.
Bio je jeziv.
Stan u kojem i danas živimo pronašao sam iz drugog pokušaja.
Kada se naređaju svi ti prvi pokušaji u niz, postane ti jasno da nije svrhovito da se predaš jer ne ide sve iz prve.
Kada ti je stalo, može da se uspe i iz drugog puta.
“I will stand my ground/…
But I won’t back down.”
I ova pesma, inače jedna od najboljih ikada ispevanih na temu nepristajanja na predaju i odstupanja od onoga što je zaista važno, nije zablistala u punom sjaju u prvoj izvedbi, u verziji njenog pravog autora, Toma Petija.
Od prvog preslušavanja ove pesme bilo je jasno da je Tom napravio nešto veliko. Inače Majstor za pisanje dobrih pesama, ovoga puta kao da nije imao strpljenja ili hrabrosti da je ostavi u izvornom obliku, onako kako je napisana – ogoljenu i jednostavnu. U dokumentarcu Pitera Bogdanoviča, Tom otkriva taj strah: „… bio sam nervozan kada sam je napisao i činilo mi se da bi trebalo da je nekako zamaskiram, pesma je bila suviše lična“.
Tek kada ju je kroz glasne žice i žice gitare propustio Džoni Keš, koji nije imao razloga da maskira bilo šta, a još manje da bude nervozan, dobila je neophodnu a veličanstvenu čvrstinu koja je čini jednom od 39 važnih pesama.
U toj, Kešovoj izvedbi sve je jasno:
glas,
gitara: e-mol, D, G, C-dur,
stav.
Još uvek nemam ni 39.
Tom Peti je ovu pesmu napisao u 39. godini života.
Džoni Keš ju je otpevao u pedeset osmoj.
Nema predaje.

Nebojša Krivokuća
(iz knjige “39 pesama”, Booka, 2013, Beograd)

Share