— (…) ja, ja, lieber Frau Berger. Wie ich schon gesagt habe, wir sehen uns am Freitag — sobald ich zurückkomme…1— rekla je ka ivici mobilnog telefona dok ga je ramenom držala uz levo uho i tromo ubacivala posteljinu u veš mašinu.
Subota, 11. jul
Nedelja, 03. jun
„Sram te bilo!“ u petnaest do dvanaest ispred Drinčićeve 4 jedan visok, mršav mladić u reperskom fazonu, u širokoj i dugačkoj majici kratkih rukava i išaranih ruku, u prolazu kaže sredovečnom čoveku koji leđima okrenut fasadi zgrade stoji između sitroena c4 pikaso i tojote rav4 beogradskih registracija, oba srebrno-metalik boje, i gleda ispred sebe. Čovek se okreće prema mladiću i kaže „Sram tebe bilo!!! Šta gledaš?!“ jer napad je najbolja odbrana. Istim rečima je i mene onomad napala ona baba sa sedom punđom, živela je u broju 17, kad sam je konačno uvatio kako piša kod nas u ulazu. Posle toga nam godinama niko nije zapišavao ulaz. Pre toga sam mislio da je neka fina i kulturna bakica. Gospođa. Mladić ljutito i s prezirom odgovara čoveku nakon veoma kratke pauze „Šta gledam? Šta gledam??? Nemoj bre da te nokautiram. Seljačino jedna!“ „Jeste, šta gledaš…“ nešto tišim glasom mu odgovara čovek. Iskusno, zna šta radi, jer još jedan napad je još bolja odbrana. „E, nemoj da te nokautiram, jebote, dete mi tu prolazi…“ Ok, odbranio se, ima dete, ne gleda, nije gledao. Ne laže, znam ga iz viđenja. „Imam problem, videćeš kad dođeš u moje godine…“ još tiše kaže čovek obučen kao oni likovi koji su osamdesetih bili gradski frajeri i koji drže do sebe, sa rejbankama na nosu i nekakvom limenkom sa pićem u džepu tankog prsluka, i za kog se ne bi reklo da već ima taj problem. „Jebote, nemoj da si seljačina, imaš vece na pijaci, jebote.“ Čovek mirno zakopčava pantalone, gleda u baricu između svojih nogu i lagano protrese vrhove patika da bi kapljice sa njih skliznule na asfalt. Napušta sklonište između dva srebrnometalik automobila. U 11:47 mladić mu još jednom pripreti pa lagano odlazi dalje. Čovek kreće za njim, glas mu je sve tiši, objašnjava i dalje kako ima problem. Sve to u prolazu vide i čuju dva hipstera, i crnokosi, kovrdžavi kaže „To je taj Dorčol stajl. Nema zezanja sa seljačinama. Seljaci nemaju veze sa seljačinama, druga je to priča…“ a smeđokosi se nadovezuje „Mene je ovaj lik podsetio kako je jedan džin od crnca prekinuo džogiranje, lagano izvadio sluške iz ušiju i najuljudnije očitao lekciju prolazniku i zamolio ga da podigne omot žvake koji je ovaj bacio na pešačku stazu Central parka. A prolaznik, belac, postiđen, ili uplašen, podigao je papirić i izvinio se.“ Crnokosi kaže „To je taj Njujork stajl. Kad ćeš opet tamo?“ i smeši se. Smeđokosi sleže ramenima dok obojica u 11:48 koračaju dalje prema ulici Džordža Vašingtona, a prekoputa, odlučnog i žustrog koraka, troje Roma, dva tinejdžera i jedna žena od nekih tridesetak godina, uz rime i ritam domaćeg repa, hodaju u suprotnom pravcu, prema Botaničkoj bašti.