Traženje posla odvijalo se u naletima. Odlazio sam na razna mesta i zvao ljude koji su ostavljali svoje brojeve na banderama. Primetio sam, mnogi su brojevi bili nevažeći. Nekad, da ne lažem, događalo se da se jave, ali da su već našli nekog. Dobro, moram priznati, jednom je trebalo da odem kod poslodavca, ali suviše sam dugo ležao na svom dušeku i odlučio da mi se sviđa u tom položaju. Zatim sam odlazio kod raznih poslodavaca, neki su tražili vozačku dozvolu, koju nisam imao, na drugim mestima su tražili razne veštine koje ja, jednostavno, nisam posedovao. Istina je, sve vreme sam razmišljao o momku u žuto-plavoj odevnoj kombinaciji. Razmišljao sam o njegovoj skakutavoj sreći. Želeo sam i ja da je dobijem.
Odlomak
Na kraju ljeta četrdeset i druge više nismo mogli poreći rat. Bilo je toplo, onako kako nije bilo uobičajeno za gore, čak i pred noć zrak je bio gust i težak. Slušala bih radio u trgovini ili pošti, naginjala se na terasu gostionice ne bih li ga čula, ipak su ga tamo najviše pojačavali, uspijevala bih razabrati riječi divizija, ekspedicija, poglavnik, te se nisu spominjale u pričama o ratovima koji su se pretvarali u dječje igre, bilo je nešto u tim riječima zbog čega mi je ovaj rat zvučao gotovo isplaniran, matematički uređen, upućivale su na višu razinu te igre, kontrolu i ograničenost. To me tada smirivalo. Proći će još godinu dana dok ću se uvjeriti koliko sam bila u krivu. A mama zabije ruke u zemlju, čupa je ispod noktiju, pa odmahuje glavom, pa je trese u strahu.