More u tragovima
Volela bih
da mi nikada nije rekao
da sam njegovo more
zaglavio svoje reči
u moje školjke
češljao travu
i pleo alge
Volela bih da se nikada
nije kupao u mojim očima
među škriljama
na mojoj obali
napravio letovalište
spirao sa sebe sunce i so
češao pesak o svoja leđa
Volela bih da je otišao pre
nego što je
umesto pozdrava
mnome namočio stopala
i zaglavio me
u svojim tragovima
Nisam dobila revolucionarno ime
rođena bez kose
krštenjem izgubila par
tek stečenih vlasi
među daskama mog kreveca
zabilo se zrno graška
pretilo da neću ne smem da plačem
od suza kosa
neće da poraste
prvi konjski rep
pričepljen je vratima
sale za sparing
kimonom zazidala sam
znojavo okruglo telo i
želela od njega
da pravim legure
imala sam modre snove
pubertet mi je razbio nos
ošamućenoj sagradio gard
naučila sam da hodam
ali to nije bilo važno
do postolja se dolazi puzeći
na vrhu stepenica
čekala me je
zlatna medalja umrljana
zidovima razlivenih kapilara
kao moja prva menstruacija
nikada sasvim probuđena
ni naspavana
pravila sam žitne krugove
i plesala samo po borilištu
u borbama bez rukavica
tukla vreću
vrištala kijai kada bi se vreća
sama od sebe raspala
umesto pehara, kasnije
ošišala sam kosu
i krv za sobom obrisala
džogerom od vlasi
da se ne primeti
da revoluciju vodi nežniji pol
jer za ime niko i ne pita
Siva je boja
Iznemogli točkovi bicikla
kotrljaju razguljenim asfaltom
pod mojim očima
beskrajna cesta
koja gradove svodi na jedan
mali odvozani krug
nemoć, duvanski dim je
mimikrija oblaka
oktobar se noću cedi
danju laste pretvara u golubove
čijim perom ne mogu
da pišem
umesto ruža mažem grafit
na vetru moje usne
pucaju kao mine u patentici
pucaju kao slučajno nagažene
nedeaktivirane reči
svaki put kada ih izgovorim
bez fasade
hladnoća prodire u razguljeni malter
šminkam se da bih prikrila
vlagu i pukotine
parfimišem se mirisom leta
na sniženju
i oblačim potkošulju
da ne zebem
usamljenost ima jedanaest spratova
svaki sprat po sedam stanova
svaki stan po troje ljudi
svi imaju prezime na vratima
i niko od njih
nema dom
svaki dan srećem sve te ljude
stepenice su krugovi
probijenih ćoškova
kojima trčim u sve tuđe stanove
ne bih li u nekom
zatekla sebe.
Jovana Kalaba