laser šou
Svaki dan, u 11 sati prepodne, odlazi u park. Svi znaju za njegovu klupu. U džepu nosi četvrt suvog hleba. Izmrvi ga ispred klupe i čeka. Ubrzo slete jedan ili dva goluba, a onda i više njih. Nakon što pojedu mrvice, gegaju se siti oko njegovih nogu. On tada naglo skače i iz prstiju ispaljuje laserske zrake. Precizno pogađa. Male glave se rasprskavaju, perje leti. On se smeje i tapše rukama od zadovoljstva : pacovi, pacovi! Neko od posmatrača uvek aplaudira.
čudovište
Devojka ulazi u frizerski salon, uzbuđena.
U rukama drži klonulu pticu. Dehidrirala je, kaže. Žene se čude. Fen zanemi. Frizerka donese plastični čep pun vode. Par kapljica u kljunu i ptica se čudesno budi. Krila se šire, glava uspravlja, noge produžuju. Ptica ispada iz ruku. Počinje da leti, mlatara krilima. Zabija se u ogledala. Žene gakću. Sa kosa im otpada perje. Devojka izlazi iz frizerskog salona, uzbuđena.
minđuša u obliku ribe
Izgubila je minđušu u taksiju. Taksista je poznavao njenu majku. Majka nije znala za nestalu minđušu. U prvoj jutarnjoj vožnji, u istom taksiju, devojka sa zelenom haljinom ju je videla kraj nogu i uzela. Poklonila je minđušu mlađoj sestri koja ima akvarijum. Devojčica ju je radosno pokazala majci. Uveče je, na putu ka aerodromu, majka pričala taksisti o tome. On je za to prvi put čuo.
sirena, napokon
Dok je peglala veš, prešla je peglom preko šake leve ruke. Nije je zabolelo. Naborana koža se pod parom fino izravnala i zategla. Uzela je peglu u levu ruku i postupak ponovila sa desnom šakom. Peglala je nadlanicu, prst po prst, sve do ivice noktiju. Zatim cele ruke i vrat. Sela je na pod i opeglala butine i stomak. Pogledala se u ogledalo. Umesto nogu, imala je rep. Uspela je da spljošti butine i slepi ih po unutrašnjoj ivici. Na vrhovima nožnih prstiju jedva je stajala. Stomak, ruke i vrat su bili uglačani. Lice je ostalo isto, njeno.
Napunila je kadu toplom vodom. Spremila mirišljavu kupku. Skliznula je u vodu, pridržavajući se rukama. U kadu je ubacila upaljenu peglu. Grohotom se smejala repu koji se trzao. Lice se od udara elektrona zateglo, a iz očiju joj je, napokon, zaiskrio vatromet zvezda.
nesrećan slučaj
Odlučila je da bude vaza. Keramička, bela, sa zelenim obrubom. U beloj haljini sa zelenim šalom, nosila je čašu sa vodom u ruci. Govorila mu je: Ja sam vodeni sanduk, u meni umire cveće. Muž je povremeno dodavao vodu u čašu. Drugi put je bila slomljena olovka. Celu glavu je uronila u farbu za kosu crne boje. Beonjače su potamnele. Govorila mu je: Ja sam noć, u meni nestaju reči. Muž je prolazio pored i dopisao na njenom obrazu – tišina je prapočetak sveta.
Kada je odlučila da bude baklja, da sija, bilo je prekasno. Plamen je zahvatio celi stan, ulaz u
zgradu, njihov kvart. Muž tu ništa nije mogao da uradi.
radna nedelja čoveka statue
Ponedeljkom čovek statua stoji na trgu. U ruci drži šešir i otpozdravlja prolaznike. Ima zlatni kaput, zlatno lice i štap. Oseća kako se boja cedi niz čelo. Znoj se kotrlja niz nos. Pada na gornju usnu.
Kada ga niko ne vidi, brzo jezikom obriše kapljicu. Tek uveče primeti pukotinu između leve i desne polovine zlatnog lica i razmazanu mrlju na usni, oblika srca.
Utorkom čovek statua stoji kraj fontane. Ispred njega devojčica liže sladoled. On ima krila i mač, stoji na jednoj nozi, kao da trči. Devojčica ga gleda nezainteresovano, kao spomenik. Zaplače kada joj kugla iz korneta sklizne na njegovu sandalu. On ne trepne, iako se devojčici srušio celi mali svet.
Čovek statua je zaljubljen.
Sredom, na klupi, preko puta njega sedi žena statua. Anđeo. Ima bela krila i zlatnu kosu. Gleda u nebo. On gleda nju. Na kraju smene ona mu isplazi jezik i pogleda popreko. On ne odustaje. Smeši joj se iako je đavo.
Četvrtkom ne može da odoli bureku. Strahuje od čoveka u kostimu ogromne pande. Panda se gega, kostim je pretežak. Čovek statua se plaši da ga panda ne obori i ne razbije u stotine zlatnih delića.
Odlazi u drugu ulicu. Na miru žvaće burek dva sata, da se to i ne primeti.
Petkom ga obilaze kučići iz parka. Ispišaju se uz njegovu nogu. Čovek statua je ponosan. Prevario je njuh. On je i iskusan. Nosi gumene čizme.
U subotu je pozvao ženu statuu na piće. Ja se zovem Benjamin. Ja se zovem Elza. Ni jedno još nije spremno da pokaže svoje pravo lice. Ona pije sok od jagode, on joj salvetom briše pocrvenele usne.
Njene oči su kao oblaci. On oseća da leti. Ima srebrno odelo.
Nedeljom bezbrižno leži kraj žene anđela. Pokriven je njenim krilima. Peruške ga golicaju. Smeje se go kao beba, siguran da se rađa ponovo.
Lara Petrović
Lara Petrović je rođena 1978. godine. Pesme su joj objavljivane u časopisima „Luča“, „Srpska vila“, „Trag“, „Maksim“, „Buktinja“, “Koraci”, u zbornicima učesnika književne radionice Zvonka Karanovića „Signali u noći“ i “Paket aranžman”, kao i na internet portalima Strane, Libela i Eckermann. Njene pesme su ušle u izbor za “Panorama nove srpske poezije” u 2025.godini. Dobitnik je prve nagrade na „Devetnaestim pesničkim stazama“ u Kikindi. Objavila je dve zbirke pesama : „Oblak na tavanici“ (2006) i „Ona, ponovo“ (2023). Po zanimanju je specijalista stomatološke protetike. Živi i radi u Beogradu.
