Vetar na srcu
Majka nikada nije ubijala zmije.
Na njih smo nailazile u blizini isušenog vira u kome su njeni nekada mrestili šarana. Celo to imanje se zbog svoje muljevite podloge zove Bara. Kao deca majka i ujak bacali su u vodu mrve od hleba i čekali da riba ispliva. Preplašeni pričama starijih nisu prilazili sasvim blizu. Iz vode bi mogao da izroni čovek u žabokrečini i uvuče ih u vir. Zmije koje su okolo viđali imale su bele šare oko očiju. Zvali su ih naočarke. Majka mi je govorila da nisu otrovne, ali da mogu da se pojave u jatima što je svakako stvaralo nelagodu kod ljudi. Divila se njihovom savitljivom skeletu i snalažljivosti bez nogu. Vidiš kako priroda sve udesi, govorila je, ali neće ti one ništa, samo lupiš štapom pred sobom par puta i vikneš. Onda bi namestila usne u malo O i ispuštala meni nepoznat zvuk. Ličila je na pticu.
Dok se kroz šumu primičemo Bari recituje latinske nazive biljaka. Spirea Media, Primula vulgaris. Stižemo do mesta na kome je nekada bio vir. Od šikara i divljih kupina ne vidimo da li je išta preostalo od vode. Majka stoji ukopana u mestu. Poslušnost nije sahranila zajedno sa bakom. Drži brezinu granu u ruci. Hajdemo nazad, predlažem. Ne pomera se, ubeđena da je videla odblesak u travi.
Stojimo tako neko vreme bez telefona i sata. Sunce pregrejava kosu. Trava oko nas kao da će svakog trenutka da se zapali.
*
Drži me za ruku. Tek što je krenulo da sviće. Kada smo ustale još uvek je bio mrak. Ne vuče me iz ramena kada treba da savladam stepenik. Stane i sačeka. Tako usporene stižemo tačno na vreme. More se pročistilo. Razvlači se u penušavim talasima kao što to otac radi u posteljini dok smo nas dve ovde. Udahni duboko, govori mi. Širim dečije nozdrve. Sakupljam svežinu mekih tela primorskih životinja. Spava mi se. Oči pokušavam da držim poluotvorenim dok hvatam majčin korak.
Jod za mene, za tebe so.
Pitam je da li smem da zagazim u vodu. Izuva sandale i prilazi mokrom kamenju. Čeka sledeći usporeni talas. Stajem pored nje. Do kuka sam joj. U sebi šapućem: nebo je belo. Zašto je nebo belo, pitam je. Pomiluje me po kosi i smeje se zatvorenih očiju. Borovi za nama se znoje. Puštaju izlučevine da nam oštro grle sluzokožu. Njena upornost me raduje. Svakog jutra ista šetnja. Isti kilometri.
U povratku sa mora nekoliko dana ćemo provesti i na planini. Pronašla je banju u ruži vetrova.
Voda je ispljuvala skelete. Tragam za njima među šarenim kamenjem. Neki su celi i zevaju. Drugi su izgubili polovinu. Izbrušeni su peskom. Njih nežno spuštam u džepove od suknje. Kada ih prepunim, trčim do majke i ulov stavljam u pletenu torbu. Kroz vazduh lebdi so. Kači nam se po koži i kosi.
U povratku do stana predano je ližem sa prstiju.
*
U šestom razredu, pre školskog takmičenja iz biologije, u trpezariji među cvećem bogomoljka grize list filadendrona. Zeleni trup insekta proboden je špenadlom. Tog jutra majka i ja smo u stiropor, jednog po jednog, razapele utopljenike iz rakije.
Jelenak
Uholaža
Krompirova zlatica
Skakavac
Lastin rep
Bogomoljka
Nepomično stojimo pred vaskrsnulom žderačicom partnera. Majka je nežno sklanja sa otrovnog lista. Pucketanje krila i škripa stirpopora o drugu špenadlu ispunjavaju sobu.
Malo groblje zglavkara postavile smo na gornju policu vitrine. Tačno ispod venčanog albuma i crvenih porculanskih šoljica za kafu. Stražarim pored njih. Kažiprstom dotaknem krilo leptira, pa protrljam po nadlanici druge ruke. Da li se od leptira pravi sedefasti prah koji majka stavlja sebi na kapke? Bogomoljka još par puta trzne prednjim nogama, ali joj kao i ostalima, glava konačno pada.
Trpezariju volim više od svih soba. Tu jedino uspevam da učim. Na belom dugačkom stolu ostavljam udžbenike, preparate i pozajmljenu anatomiju srca.
Srce je šuplji organ koji se sastoji od dve komore i dve pretkomore. Najveći deo srca izgrađen je od srčanog mišića koji svojim kontrakcijama (grčenje i opuštanje) obezbeđuje pumpanje krvi, bogate hranljivim materijama i kiseonikom, do tkiva i organa. Srce je smešteno u grudnom košu iza grudne kosti (sternuma). Ima oblik trostrane piramide sa vrhom okrenutim u levu stranu.
Jedna od najčešćih bolesti srca je aritmija. Aritmije su abnormalni srčani ritmovi. Simptomi zavise od vrste aritmije – otkucaji srca su prebrzi, prespori ili nepravilni (duži i kraći razmaci između otkucaja).
Simptomi aritmije:
- vrtoglavica;
- „lepršavo“ srce ili njegov ubrzan rad;
- nizak puls;
- nesvestica;
- bol u grudima.
Posle večere ostajem u trpezariji. Tu sam do ponoći. Pod mikroskop stavljam preparat. Dve staklene pločice sa razmazanom krvlju. Vidokrug precrtavam na papir. Krvna zrnca su zarobljena u pokretu. Možda isticanju ili razvodnjavanju. Crveno sazvežđe u kome želim da nestanem.
*
Njena prva fotografija u boji. Obukla je belu košulju i preko pleteni prsluk u nijansama crvene. Tamne zelene zvoncare pod kojima se zatežu čarape u crnim lakovanim cipelama. Sela je na kraj klupe, daleko od učiteljice. Glave okrenute prema kameri, telom okrenutim ka ostaloj deci. Nakrivila se na desnu stranu. Kosa joj je plava i duga. Nikada više neće biti takva. Cipele su poluzatvorene na pertlanje sa prorezima sa strane. Iste te su joj napravile povredu. Dislokacija levog čuklja koja će je pratiti kroz život. Nije bilo puno izbora. Cipele je dobila od tetke. Da je rekla ne, ne bi bilo drugih. Da je rekla ne, sada ne bi morala da kupuje obuću za broj veću. Ne je zabranjena reč. Drobila ju je na sitno, pa gutala. Ako bi pokušala da se dokopa jezika iz dubine utrobe, natopila bi je. Neka se udavi.
Na drugoj fotografiji majka je petogodišnjakinja u beloj suknji kojom nema današnju potrebu da sakrije kolena. Navukla je nečije čarape preko listova. Jednim okom dozira sunce koje je zaslepljuje. Drugim nišani kameru. U pozadini, veći od nje same, kipti grm hortenzija. Šta je sa njima bilo, pitam je. Ne seća se. Možda to i nije u njihovom dvorištu. Ko će znati. Prvo su došle koprive, pa bršljan, a onda i ostali korovi. Ko će znati, ponavlja kao mantru. Rečenica koja nam je obeležila živote ili barem sve one delove na koje nismo bili spremni da dobijemo odgovor.
*
Uput dobijamo preko veze. Vozimo se belom osmicom. Miris autoputa ulazi kroz kvake i proreze na vratima. Naslonila sam glavu na staklo i pratim uzdrhtalu belu traku na asfaltu. Oduvek je bila krhkog zdravlja, čula sam je kako govori u slušalicu misleći da nisam tu. Poželim da se smanjim, da se zavučem u rupu između sedišta i naslona. Da postanem tako mala da niko ne može da me pronađe.
Ritual je jednostavan. Pre odlaska kod doktorke idem na merenje. Vaga je slična onima koje viđam na pijaci. Stopalima grejem metalni tas. Siđem sa nje. Trudim se da ne pogledam kazaljku. Sestra je zapisala preciznu gramažu. Posle merenja odlazim kod lekara opšte prakse. Stetoskop luta po grudnom košu, gore-dole. Udahni duboko i zadrži dah. Izdahni. Ponovno zapisivanje. Niko ništa ne objašnjava. Pijem dosta vode. Ginekolog pritiska stomak sondom. Upiškiću se, pokušavam da dam znak. Ništa se ne vidi, hajde ti da popiješ kafu. Ništa se ne vidi u mojoj materici. Opustošena je godinu dana. Naravno da se ništa ne vidi. Ti ni nemaš endometrijum, čudi se dok gleda crno beli ekran.
U glavi premotavam. Reproduktivni sistem sisara, republičko takmičenje, osmi razred.
Endometrijum je unutrašnja sluznica materice. Svakog meseca se zgušnjava i obnavlja, pripremajući se za trudnoću. Ako se ne dogodi trudnoća, endometrijum se odbacuje u procesu koji je poznat kao menstruacija.
Uveče ležem umornija nego inače. To je samo utorkom, kada se vratimo sa klinike. Razmišljam o šljivama koje sam pred spavanje pojela. Tačnije o dve šljive. Kupili smo ih na pijaci. To znači da su prskane. To znači manje šećera. Ujutru imam krizu. Majka ulazi u sobu. Sram se umnožava. Ruku mi stavlja levo do ramena.
*
Same smo na obali. Majka se žali na nepravednu genetiku i računa hromozome čijom smo kombinacijom dobile bangljave noge. Treba da budemo optimistične, govori mi, jer so izvlači vodu, i kada se budemo vratile iz zaliva lakše ćemo hodati. Sporo klimam glavom okrećući naredni list knjige. Nikada neće naučiti da ne drži monologe dok ljudi čitaju.
Prevrće se na malom peškiru. Želi da uvuče stomak u kupaći. Posle neuspelih pokušaja odlazi da pliva.
U moru će ga sigurno sakriti.
Zaspala sam čitajući. Probudili su me trnci leve ruke na koju sam spustila glavu. Peškir do mene je prazan. Za majku je to neuobičajeno, jer pliva jako kratko i to sa glavom iznad vode. Ne ume da roni i ima strah da će se udaviti. Kaže da je u prethodnom životu sigurno bila slične sudbine kao Natali Vud. Provede tako ceo dan na plaži ne potapajući kosu koja joj upaljena suncem izaziva glavobolje.
Pogledom prelazim dužinom plaže. Mladi ruski par sa decom konačno je došao i rešio da okuša sreću svoje nežne bele kože. Starija žena u dugoj haljini i sa šeširom na glavi, plastičnom kašićicom muti svoj nes. Zovemo je baronesa.
Uočavam sporu siluetu u plićaku. Noge su joj u vodi do listova. Savila se u leđima. U jednoj ruci drži snop zelenih algi, drugom prelazi preko sitnih talasa koji joj mute odraz. Izgleda kao da traži nešto. Crvena kosa prekriva joj lice. Stomak je pobegao iz kupaćeg. Zaboravila je na njega. Uspravlja se i traži me pogledom. Kada me vidi poviče glasom deteta: vidi šta sam našla! U ruci joj je poveća teniska lopta. Ne znam kako je dospela u more, zadihano mi objašnjava dok izlazi iz vode. Niskim bacanjem šalje mi zeleni plen.
Znaš li šta je to?, pita me
Pojma nemam.
To je majmunska lopta!, ushićeno mi odgovara, plod jednog drveta. Zove se Maklure. Ne znam kako je ovde dospeo, okreće se oko sebe ne bi li pronašla neki dokaz: reku, stablo drveta.
Plod je lekovit, a drvo su indijanci koristili za pravljenje lukova za strele. Izdržljivo je i retko. Pa to je to, zvaću te od sada Maklure!
Obe se smejemo, mada je ona ozbiljna. Možda bi mi, da je mogla da bira, zaista dala ime po nekoj endemičnoj biljci. Čak i da je to majmunska lopta. Za nju u prirodi ne postoje ružni nazivi.
Seda pored mene i prstima skida so sa mojih obrva. Ispija gutljaj slatke vode i opruža se na peškiru. Ovoga puta pušta noge da se odmore u vrelom pesku. U ruci drži ulovljeni plod. Priroda uvek pronađe put, čujem je.
Zaliv se puni malim brodovima koji guraju talase ka nama. Majka disanjem prati njihov ritam i polako tone u san. Lopta joj ispada iz ruke, kotrljajući se ka vodi koja je isprva vraća ka obali, a potom povlači nazad i konačno guta.
*
Kada sam bila jako mala govorili su mi da sam brza kao vetar. Trčiš kao vetar. Ti kao vetar da te nosi. Danas od toga jedino imam lepršavost srca kao posledicu bolesti. Nekada se zatrči tako jako da pomislim da će da ispadne. Kao onda kad smo se u luna parku vozili na balerini, a ja se držala za grudi i ponavljala: uhvatite mi srce!
Napadi su isprva bili svakodnevni. Odlazila sam na selo. Lekari preporučuju boravak u prirodi. Svež vazduh, voda sa česme, nezagađenost bukom. Buka u gradu. Buka u mislima.
Dani liče jedan na drugi. Budim se rano, kada i borova kora iz dvorišta. Ležem takođe rano. Pre nego što spustim roletne još jednom otvaram prozore. Odatle gledam prema Bari. Dva brda nadolaze u purpurnoj svetlosti. Uskoro će progutati dan.
Zamišljam kako su legla sitnih crnih naočarki još uvek tamo. Vijugaju svojim telima. Osluškuju ima li ljudi. Iz njih će uskoro u vodu pobeći mladi. Mala vitka tela. Gomila malih srca pulsira kroz vodu.
Priroda uvek nađe put.
Zapisujem: Danas je subota. Priroda uvek nađe put. Ovde kažu: ko zmiji vidi noge znaćeš da je veštac.
Zvuci šume se otkidaju i približavaju. Pucketanje ljuske. Trenje krljušti o vrbino pruće. Pljuskanje vode. Zvižduci kroz trsku.
Te večeri vratila mi se menstruacija.
Marija Marković (1990, Kragujevac) – Završila Fakultet organizacionih nauka u Beogradu. Živi i radi u Pragu. Piše poeziju i prozu. Pesme i priče su joj zastupljene u regionalnim zbornicima i časopisima. Autorka je zbirke poezije “Žene koje nisu videle more”.
Ponekad se ne bi znao vratiti kući, jebiga, došao si ovdje tek nedavno, iskoračio iz vagona u noć, udahnuo nepoznati zrak i krenuli ste prema hotelu, zaista jeste, ali Ševket je negdje usput, nekoliko blokova dalje ugledao, kako se on izrazio, sasvim zgodan kafić.
– Ovdje nas nitko čudno ne gleda – rekao ti je. Rukom je prolazio kroz srebrnu, puno prerano osijedjelu kosu. Žute su mu oči nervozno zvjerale.
– Ovdje nitko nikoga ne gleda – odgovorio si mu i donjom usnom skupio pivsku pjenu s gornje.
Drhtala ti je ruka, rupa u želucu širila se svakim gutljajem, zgužvanog novca u džepu bilo je sve manje.
Probudio te hladan zrak. Nos ti je bio promrznut, prsti na ruci skamenjeni, obamrli, u grlu su ti se nakotili natečeni, debeli krpelji. Osjećao si mrvice kako te bodu i grebu od pazuha do prepona. Okrenuo si se na leđa i polako otvorio slijepljene oči. Pepeljasta i ljubičasta zora za sobom je dovukla posljednje treptaje uličnih svjetala u prostoriju.
Ustao si i roj muha prozujao ti je glavom. I eto te, jedva si stajao na nogama, teturao si tankom tkaninom oblaka. Prišao si prozoru, zori se pridružila buka ulice koja se u ovom trenutku sastojala od rijetkih automobila, tramvaja i udaljene grmljavine smetlara. Zatvorio si prozor, oprezno se okrenuo i promotrio prostoriju u kojoj si se nalazio.
Roj muha polako se raspršivao. Dlanove si položio na prozorsku dasku i duboko udahnuo. Soba je, osim prljavog madraca, mrvica, boca, čikova i zgužvanog papira, bila prazna. Prazne smeđe boce i čikovi bili su jedini znak da je Šekvet bio ovdje s tobom. Ševketa nije bilo.
Nema ga već neko vrijeme.
Dani su prolazili, postajali duži, prošla je sezona magle, mraza i mirisa baruta petardi, bila je sezona južine, prekrila je grad poput paučine. Sve si lakše pronalazio put ka novom domu. Zaposlio si se u kafiću gdje su zalazili umjetnici ili barem ljudi koji su tvrdili da to jesu. Gazdi se svidio tvoj naglasak, onako nazubljen i isprekidan. Radio si četiri smjene tjedno, taman koliko ti je trebalo da nikada ne budeš pregladan. Novac si dobivao na ruke, nije bilo potrebe za suvišnim pitanjima.
U gazdinom si društvu znao ugledati muškarce u, barem ti se tako činilo, skupim odijelima. Bio si siguran da su ili krimosi ili odvjetnici ili bankari. Uostalom, kada da postoji razlika. Pili su besplatno, uvijek besplatno, najčešće pivo, nešto rjeđe rakiju. Glasno su razgovarali, smijeh im je bio glasniji od lonca koji pada na pod u tri ujutro. Umjetnici su ih promatrali s gađenjem, nisi znao je li to zbog različitih svjetonazora ili zbog činjenice što su odijela pila besplatno. Prema tebi su bili pristojni.
– Ma dobar si ti – govorili bi ti kao da postoji neki razlog zašto to ne bi bio – Oš’ i ti neš’ popit? – kao da te zaista imaju namjeru častiti.
Nakon smjene, noćne, gotovo uvijek noćne, vratio se u svoj sobičak. Tako je bilo i večeras. Parket je bio valovit, a svjetlo slabašno. Spotičeš se dok izuvaš cipele i nesigurno krećeš prema kupaonici. Iz smjera kreveta dopire blago komešanje. Promrmljaš da nastavi spavati i da ćeš brzo u krpe.
– Sad tak’ i tak’ neću moć zaspati – začuješ zvuk zijevanja – Hoćeš kave?
– Ne – odgovaraš i krećeš u kupaonu.
– Nema tople vode!
– Sjajno.
Puštaš da teče hladna iz pipe i pereš se. Po licu, ispod pazuha i po preponama. Zatim četkaš zube i odlaziš u krpe. Zaspao si uz miris kave i tuđeg znoja.
Budiš se uz miris trešnjina cvata, usne su ti svijene u najmanji mogući osmijeh. Sanjao si ulice svoga grada. Sanjao si ulice svoga grada, jurio si njima, bio si sjena, bio si mačka. Crna mačka. Bio si sretan i poznavao si sve, svaku pukotinu u asfaltu, svaki klimavi crijep, svaku boru i kvrgu na prijetećim rukama prodavača ribe.
Probudio si se s osmijehom i jasno si vidio trokutastu traku plavetnila. Ustaješ, navlačiš hlače i krećeš prema kuhinjici. Dočekala te cedulja. Na njoj je napisano: Imaš i kave i tople vode. Danas ti je sretan dan. Tutneš poruku u džep i stavljaš grijati ono malo kave što je ostalo u džezvi.
Svježe istuširan zapalio si na prozoru. Pio si kavu. Bila je gorka, jezikom si čistio soc, a udisao si svježinu i blijedorozi miris trešnje. Djeca su se vraćala iz škole, šareni, nasmijani val koji ne zna za hod, samo za trčanje i spoticanje. Mora da je petak, pomislio si.
Izašao si i zaputio se ka centru grada. Putem si naišao na nekoliko prijetećih pogleda koji su lijepili plakate boje krvi. Nisi se zadržavao, ali imao si osjećaj da su ti opaki pogledi bili krivi za nedavno nikle „IMMIGRANTEN RAUS!“ grafite često popraćene krivo nacrtanim svastikama i krilatim slovima „U“ koja su halapljivo gutale križeve. Povjetarac je njihao sjene i fleke svjetlosti na asfaltu. Nešto dalje, na uglu kod supermarketa ugledao si bijelo-sivog mačka kako kopa po kartonima. Čim su se vrata marketa otvorila, pobjegao je.
Ulaziš u dućan i kupuješ mokru mačju hranu. Dok si izlazio iz trgovine ugledao si ga kako vreba leptira. Zanimljivo bi bilo čuti leptira kako vrišti, pomisliš. Umjesto toga, zazviždiš. Mačak je podigao glavu, promotrio te žutim očima, uši je uperio u tvom smjeru kao satelitske zdjelice, leptir je iskoristio nepažnju da šmugne. Čučnuo si, otvorio paketić s hranom i ispružio ga u njegovom smjeru. Povukao se nekoliko centimetara i zbunjeno mijauknuo.
– Hadi beyaz – škljocnuo si čeljusti nekoliko puta i istresao malo hrane ispred sebe – Hajde, bijeli momče. Dođi, ne boj se –
Jedna se žena u prolazu zaustavila. S njom su bili unučići.
– Nemojte ih hraniti, samo će se nakotiti – rekla ti je.
– Ne brinite, gospođo. Ne mislim imati djecu – napravio si se glupim.
– Ne mislim na vas, nego na njega – pokazala je na malog Beyaza prstom.
– On? – podigao si obrvu – On vam je kastriran – slagao si. Beyaz je za to vrijeme oklijevajući prišao i jeo ne mičući pogled s tebe. Pokušao si ga pomaziti, on se izmaknuo i opet oprezno prišao hrani.
Gospođa je slegnula ramenima i krenula dalje, usput ignorirajući molbe unuka da se igraju s micom macom.
– Onda Beyaz, hoćeš li mi pokazati kartu grada? Kartu svog grada – pokušao si ga pomaziti. Ovoga se puta nije izmaknuo. Istresao si mu ono malo hrane što je ostalo i još jednom mu prošao rukom kroz glatko, na suncu obasjano i toplo krzno – Hajde, momče, do skora.
Ustao si i podigao kragnu na traper jakni. Ulice klize pod tvojim koracima, grad promiče kao da si na pokretnoj traci. Žamor gradova uvijek je baš to, žamor. Negdje je glasniji, negdje je popraćen povišenijim tonovima, negdje učestalim trubljenjem. Ali svaki je grad žamor i buka. Nisu ti potrebni bili profesor, vodič ili viza kako bi to zaključio.
Prošlo je dobrih desetak minuta prije negoli si shvatio da si se zaputio prema kafiću gdje radiš. Nasmijao si se i istog časa promijenio smjer. Obično bi ljudi u tim situacijama tobože zbunjeno prokopali po džepovima, zapiljili se u mobitel, neki bi i počešali glavu, i tek zatim bi se okrenuli. Kao da ih netko zaista promatra ili poznaje.
U zalogajnici si naručio kavu i tost sa smeđim kruhom. Gazdarica je bila gojazna, iznimno draga žena. Obrazi su joj imali vlastite obraze, iznad usana nalazili su se jasni brkovi. Njezin je muž u šali govorio kako je njihov sin dlakav na mamu i kako je obrijao svoj brk kad su njezini počeli rasti kako ne bi ispao slabašan u odnosu na ženu. Tost je bio zamotan u grubi papir, kava je bila i više nego dobra. Sjeo si u izlog i zamolio Đurđu, kako je gazdarici bilo ime, da ti donese novine. Rekla ti je da ih nema i da ih odeš na kiosk kupiti. Otvorila je kasu i ponudila ti pare. Odmahnuo si rukom, zagrizao tost i rekao da ćeš ih ti kupiti.
Vratio si se s trima različitim novinama. Dvoje si ostavio za pultom, jedne si uzeo sa sobom. Jezik koji si koliko-toliko uspijevao govoriti pružao ti je otpor u pisanom obliku. Nije bilo bitno. Ustrajao si. Nepoznati bi ljudi začuđeno ili pak s podsmijehom promatrali stranca u izlogu kako poluglasno slovka pogrbljen nad novinama. Slomit ćeš jezik, savladati ga. Ili to, ili ćeš barem ispuniti križaljku, kada bi samo jebeno znao ime slavnog hrvatskog glumca koji glumi generala Antu Gotovinu.
– Vidimo se – rekao si Đurđi, zatim si platio i ostavio kusur. Ona ti ga je uljudno vratila i rekla ti da se konačno ošišaš. Pozdravljaš se, izlaziš. Da, mora da je petak, nijedan drugi dan nije te u stanju natjerati da gotovo lebdiš nad betonom, naročito ne, recimo, utorak.
Nazvao si Kitty. Ona se gotovo uvijek smucala gradom. Dogovorili ste se da ćete se naći u skvotu na istoku grada koji je nekoć bio tvornica. A što bi drugo bio? Nedaleko od mjesta gdje živiš nalazio se neboder koji je, manje ili više, zjapio prazan. Nekoć su se u njemu nalazile redakcije dnevnih listova i časopisa. Sada je to samo tiskara i jedna, jedina redakcija, ako je vjerovati Kitty.
– Čudno – rekao si joj jednom prigodom.
– Što to? – pružila ti je bocu piva.
Otpio si gutljaj – Skvotovi najčešće nastaju u napuštenim tvornicama, zar ne?
– Da, i?
– A mi smo djeca devedesetih. Manje ili više.
– Ne na što smjeraš.
– Tvornice su relikti neke druge generacije. Nekako bi više smisla imalo da se nakotimo u ruševinama vlastita djetinjstva.
Na istoku grada ulice su i dalje imale imena po tvornicama, a tvornica ni radnika gotovo pa i nije bilo, samo poslovne zgrade s „hip“, fino uređenim i klimatiziranim uredima u kojima su sjedili i mrštili se mladi, dobro odjeveni i pretjerano ambicioznih ljudi. Laganim si se korakom zaputio u tom smjeru. Kitty je rekla da će tamo biti za dvadeset minuta, što je značilo da imaš solidnih četrdeset i pet minuta vremena dok ne doklipsa.
Upoznao si je na koncertu u podrumu kuće negdje na zapadu grada. Prisutni su tromo teturali, Kitty je jedina plesala, kosa odrezana odmah ispod brade strugala je po zidovima i kožnim jaknama, a da ne govorimo o pivu kojeg je više bilo po podu nego na njenim usnama. Umalo si se zaljubio, Touche Amore majica gotovo te gurnula preko ruba.
– Baka je za mene uvijek govorila da ću postati flička – kazala ti je, a tebe je zanimalo što je to flička – Fufica, štraca, kurvica – smijala se – Mislim da riječ “flička” nitko nije iskoristio od sedamdesetih.
Sjedili ste za improviziranim šankom i pušili. Šankera nije bilo i Kitty je predložila da preuzmete njegovu svetu dužnost. Tebi se ta ideja svidjela.. Što god bi netko naručio, a izbor je bio ograničen, dali biste mu dupli pelin. Đavoli i konobari, ujedinite se, vikala bi nakon svakog natočenog pića. Na kraju ste se i vi napili.
– Zabavljaju me linije i margine u bilježnicama – pružila ti je cigaretu. Pankeri su gmizali van, jedan je povraćao nedaleko od vas, djevojka mu je pridržavala mlitavu irokezu.
– Zašto?
– Zabavlja me njihova nemoć. Ne mogu me natjerat da pišem unutar njihovih granica, u skladu s njihovim smiješnim pravilima.
– Nisu sve granice tako meke – odgovorio si joj.
Svidjelo ti se jer je na neki način gledala kroz tebe. Kroz tebe u tvoju prošlost. Dislocirane ljude poput tebe drugi bi obično promatrali kao ljude bez prošlosti, ljude kojima je život udahnut onog trenutka kad stupite na njihovu zemlju. Nova generacija Eva i Adama čiji životi postoje samo nakon izgona. Tvoj prethodni život bio bi sveden na traumu i razlog za bijeg. Kitty se ponašala kao da si svaki drugi čovjek na kojeg bi nabasala za šankom. Pitala te koji su ti omiljeni bendovi i čime se misliš baviti. Nije se iznenadila kada si joj rekao da sviraš gitaru i pišeš vlastite pjesme i da su ti uz Velvete omiljeni bend Fat White Family jer su, jebiga, živi. Rekla ti je da će te upoznati s prijateljima koji imaju bend. Treba im gitarist koji zapravo zna svirati, smijala se, a nije ni da si oku neugodan.
Kasnila je još petnaest minuta na ono koliko si pretpostavio da će kasniti. Sjedio si na kašeti i pušio si užicanu cigaretu, studenti su nedaleko od tebe pravili transparente u crnim i crvenim bojama, neko se mršavo kuče motalo oko njih i svako se malo izvrnulo na leđa kako bi ga se mazilo. I ti si se izvrnuo na leđa i nebo te zazidalo, bilo je zatrpano oblacima. Studente si znao od prije. Okej rulja, svjedočio s jednoj tučnjavi između njih i ljudi koji su tebe maltretirali. Nije bilo pobjednika, sve vas je rastjerala policija. Uskoro se nad tobom nadvila silueta.
– Onaj tamo izgleda kao bijela mačka – rekla ti je Kitty.
– Ili mačak – odgovorio si – Kasniš.
– Svejedno – legla je kraj tebe.
– Da, u pravu si. S većinom je stvari uglavnom svejedno.
– To je, kakseonokaže, defetizam.
– Nije. Znaš li koji mi je bio krajnji cilj?
– Koji?
– Španjolska. Andaluzija.
– Zašto baš tamo?
– Činilo mi se da bi mi podneblje pasalo. I da ljudi tamo lijepo žive.
– Ali?
– Ljudi nigdje ne žive lijepo.
– Zašto to misliš?
– Pa gledaj.
– U što?
– Dobro, jebiga, slušaj me. Gdje god ima bogatih, gdje god ima ambicioznih i poduzetnih, gdje god ima više od deset turista, tamo ima i mizerije.
– Jebote, kako depresivno. Dakle ostaješ ovdje?
Slegnuo si ramenima – Dok se Ševket ne javi. Gdje ćemo?
– Ajmo pogledati neki film.
– Opet ta tvoja art sranja. Kurdska koza snimana lošom kamerom u crnobijeloj tehnici.
Nakon sedmog ili osmog piva zazvonio ti je mobitel. Da, s Kitty sam. Ne, jebote, nisam danas radio. Da, dođem kući. Ne, ne jebem Kitty. Zašto ne? Pa nije mi privlačna, jebote. Sori, Kitty, ništa osobno. Ne znam kad ću kući, ne, jebiga. Da, pijan sam. Zašto? Zašto sam pijan? Što ja znam, spotaknuo sam se i nekoliko litara piva mi je štrcnulo u usta. Da, dobro, nemoj me čekati, bok.
– Opet Vanja? – upitala te.
– Opet Vanja – potvrdio si.
– Kako možeš izdržati toliko ljubomore?
– Ne znam, dobro se ševi.
– Svinjo.
– Baš si mene našla nazvati svinjom.
– Da, oprosti.
– Zajebavam se, daj ajde.
– Zna li Vanja za Ševketa?
– Jesi normalna? Popizdio bi od ljubomore. Ucmekao bi me dok spavam – gestikulirao si konobaru da donese još jedno.
Teturali ste pothodnikom kad su vas zaustavili obrijani momci. Pitali su imate li što siće. Niste, zaista niste imali ništa sa sobom, sve ste zapili. Jedan ti je rekao da je lako tako, piti i sisati pare iz države dok drugi naporno rade.
– Kao na primjer ti? – profufljao si.
– Pazi što pričaš – odgurnuo te drugi.
– Ili će se dogoditi što? Spotaknut ćete se i nekoliko me puta slučajno propucati?
Šaku nisi ni primijetio, udarac te na trenutak oslijepio, a onda te pod odvalio svom silinom. Sklupčao si se dok su po tebi padali udarci i uvrede. Najednom je pljusak nogu prestao. Začuo si psovku i urlik, zatim zbunjeni trk nekoliko para nogu. Otvorio si oči, Kitty je stajala iznad tebe kao heroina u revolucionarnim propagandnim posterima. U ruci joj je bio sprej. Ova su trojica teturala, bježala, psovala. Jedan je povraćao, mora da je dobio suzavcem u usta. Kleknula je pokraj tebe i pitala jesi li u redu. Rekao si da ti se riga. Tu si riječ nedavno naučio.
– Hajde, idemo do WC-a, tamo povrati pa ćemo na hitnu.
– Ne možemo na hitnu – kretao si prema javnom WC-u, sporo kao kroz blato.
– Moraš.
– Ne mogu, nemam zdravstveno.
Samo je kimnula.
Rekla ti je da se odeš istuširati dok ti ona pripravi čaj. Kipuća voda i skorena krv miješale su se stvarajući pritom slabašnu, anemičnu crvenu. Činilo ti se da alkohol i batine isparavaju zajedno s vodom. Glavom ti više nisu svako toliko prolazili rojevi komaraca. Čekala te za rasklimanim kaučom. Čaj i voda sa šumećom tabletom nalazili su se za stolićem.
– Evo ti. Pij.
Sjeo si pokraj nje bez riječi i otpio gutljaj vode – Nekoć se mislilo da štakori za sobom donose kugu u Europu.
– Pa i jesu, zar ne?
– Možda – odmahnuo si glavom – Čitao sam da su ljudi zapravo krivi za prijenos kuge. Ljudi i njihovi loše navike. Buhe, jebene buhe i slični paraziti.
– Smiri se, popij čaj.
– Oni su stvorili kugu, a krive mene jer me smatraju štakorom.
Kitty te zagrlila. Ne znaš kada si zaspao, ali opet si se našao na ulicama svog grada. Opet si jurio. Ti sjeno, ti mačko, ti crna spačko sa četiri noge i dva bistra oka. Jurcao si borama i kvrgama grada. S tobom je jurcao bijeli mačor krupnih žutih očiju. Zastali ste na ravnom krovu, ispod vas nalazila se tržnica nalazile su se tende žamor žamor žamor i hiljade vaše braće i sestara šarenih sjena. Mačor ti je prišao odzada i navalio na tebe. Bijelo krzno i crno krzno sjajili su se na sve slabijem suncu.
Oboje ste skočili kad je pokraj vas palo nešto. Mrtva crna ptica. Pridružila joj se još jedna. Podigao si pogled i ugledao hiljade ptica kako padaju s neba. Nosio ih je i najmanji povjetarac, njih i njihovo perje i kljunove i mrtve oči i šuplje kosti.
Probudio si se na kauču. Glava te i dalje pomalo boljela. Kitty ni traga. Zato si imao trideset i četiri Vanjina propuštena poziva. Na stolu si našao ceduljicu.
U fridžu imaš špagete s nekim umakom, nezz, pokušala sam nešto, sve je bolje od šake u glavu ili suzavca u oči, ne? – Kitty
Pojeo si to nešto i otišao si oprati zube. Rana je i dalje bila friška, fino crvena, podljev u oku ostavljao je dojam bijesne životinje. Zaputio si se kući, napravio si nekoliko krugova ili koncentričnih pravokutnika po njezinom kvartu prije negoli si shvatio kako se ne znaš vratiti kući. Odlučio si otići direktno na posao. Šef ti je rekao da mu ne možeš raditi i izgledati kao manijak.
– A raditi i biti manijak?
– Kaj?
– A sjediti i piti k'o manijak?
– To možeš.
Smjestio si se za šank i napisao Kitty gdje si. Gazda ti se pridružio zajedno s jednim od sumnjivih njuški. Pitao si gazdu možeš li barem pustiti album i rekao je da možeš. Pustio si „Serfs Up!“ od Fat White Family na YouTubeu i njuška te upitala koji je to kurac.
– Budućnost – odgovorio si.
– Nije lijepa.
– Nije.
– Znaš, neki sam dan upoznao jednog od tvojih?
– Jednog od mojih?
– Da.
– Apaša?
– Arapa.
– Nisam Arap.
– Dobro, isti kurac. Isti George Clooney. Mogao je glumiti u onim turskim sapunicama. Sijedi lik sa sjebanim očima.
– Arap u turskim sapunicama, veliš?
Odlučio si sjesti u dvorište. Kitty ti nije odgovarala, nakon trećeg piva Fat White Family više nije svirao. Prišao si šanku i naručio još jednu.
– Imao je bijelo krzno, kažeš? – upitao si gazdinog prijatelja.
– Kaj? – odgovorio ti je.
– Clooney? Bijelo krzno?
– Slušaj, što ti pričaš? – pitao te gazda – Si skroz popizdio?
Nasmiješio si se, uzeo svoj pivo i nazdravio im. Popio si ga u nekoliko dugih gutljaja i izašao. Napisao si Vanji poruku da dolaziš kući. Kitty te nazvala. Rekao si joj kako više ne misliš tragati za bijelom kosom. Daje ti adresu garaže. Sutra bend ima probu, žele da dođeš. Sutra. Zasad samo koračaš i siguran si da je to put kući. Koračaš dok se sunčeva svjetlost i snijeg maslačaka zapliću u tvoju crnu kosu. Kod supermarketa primjećuješ dva žuta oka i sjajno bijelo krzno ispod kontejnera. Saginješ se i dozivaš ga.
Hajde, bijeli momče.
Sven Popović rođen je 1989. u Zagrebu, Jugoslaviji. Objavio je dvije knjige, “Nebo u kaljuži” i “Uvjerljivo drugi”. Trenutno radi na tri treće knjige. Živi u Zagrebu.