Stanovali su u kući na kraju grada u koju ih je primio Tinov rođak, u trenutku kada više nisu imali kud. Lenin otac je iznenada promenio odluku da će im davati polovinu novca potrebnog za iznajmljivanje stana, a onda je, verovatno, Tinov otac pomislio da on nije gori, tako da su slagali uglas i, naravno, preživeli. Tinov rođak je živeo sam i, čuvši šta se desilo, ponudio im je da pređu kod njega na neodređeno vreme. Kuća je imala debele zidove i visoke plafone, i bila je u prilično dobrom stanju, ali pošto su se preselili u poznu jesen, najveći problem im je bio kako zagrejati prostorije. Navikli na život u stanovima sa parnim grejanjem, teško su se privikavali na peć koju su ložili ugljem i koja je zahtevala posvećenost i napor.
astronaut
Svašta bih “mudro” mogla reći o “Mladenki kostonogoj” Želimira Periša, najboljem hrvatskom romanu po mišljenju žirija T portala. Od toga da je u pitanju “postmodernistički guslarski ep o veštici Gili“, do toga da Periš u 52 glave + nešto dodataka, “nelinearno, muzikalno i mozaično priča brutalnu priču o životu nesretne progonjene žene i deteta joj Carevića.” Ali to su već rekli pre mene. Zato ću probati da sumiram (ne i da sažmem) šta je mene potpuno opčinilo u ovom, slažem se, vrhunskom romanu: to kako se Periš maestralno i inteligentno zeza, pričajući krajnje ozbiljne priče! Naravno, moje omiljene: o progonu mislećeg pojedinca, filozofiji i uskogrudosti palanke, slobodi, majčinstvu, ljubavi. Nije u pitanju samo pričanje priče u priči ili pak kreativno poigravanje sa kombinovanjem različitih stilova i žanrova u okviru različitih glava (od dramskih dijaloga, preko romana, eseja, muzičke kritike, video igrica, sudskih zapisnika, deseterca, do dnevničkih beleški). Prevashodno je u pitanju to kako u okviru tih različitih žanrova uz komične stihove, replike ili prosto uvodeći imena poznatih ličnosti u novim ulogama, “razblažuje” tragične situacije, sprda se sa tabuima i stereotipima, izruguje dogmama i ljudskoj gluposti, relativizuje autoritete i nijednog trenutka ne zaboravlja šta je dobro, ispravno i moralno. Ali ne po aršinima uskogrudih ljudi, već po onim pravim, da kažemo kosmičkim. Njegov roman je i feministička knjiga, i oda materinstvu, i oda pameti, nežna ljubavna priča, ali i dramatična saga o devojcici Bijelni, koja se bojala vuka i koju je zlo nateralo da postane prvo vidarka Gila, a zatim i crna Alisa.
kad bi moj BIJES bio životinja ili biljka, bio bi sav od zuba koji škljocaju. bio bi sav od očnjaka i glasao bi se isključivo režanjem. BIJES bi tinjao u duplji stabla, režao bi sasvim tiho i činilo bi se da je to samo mudra sova čije oči svjetlucaju u tami. ali kad bi planuo, BIJES bi spalio i stablo i duplju i ne bi se više imao kamo skloniti nego bi razdirao svojim očnjacima sve oko sebe, režao bi toliko glasno da bi ljudi pomislili da je potres, tutnjalo bi od njegova režanja i ljudi bi bježali, a od topota njihovih nogu zemlja bi napukla i nastali bi ponori u koji bismo svi popadali, skupa s mojim bijesom. na kraju bi BIJES razderao i samog sebe i svoje očnjake i osuo se u sjemenke čili papričice