D. Dž. je tada imao dvanaest godina. Majda četrnaest. D. Dž. je bio smrtno zaljubljen u Majdu i mislio je da neće preživjeti.
Pijemo pive. Pušimo cigarete. Neka klinka mi se osmijehnu. Ili mi se samo tako čini. Šta ja ovdje uopšte radim? Prestar sam za ovo sve. Muzika od loše postaje još gora. DJ koristi neke droge koje ja još nisam otkrio. Apsolutno mu ne smeta da uz turbo-folk miješa Prodigy pa poslije toga lupi neku pop melodiju. Klinac opet zapne za Saleta. Sale ga odgurnu. Klinca neko gurnu iz mase, on opet udari u Saleta, Sale prosu pivo po sebi. E jebem ti mater, da ti jebem mater!!! Saletovo deranje nadjačava muziku. Opali klinca u facu. Ovaj se zabaulja kroz masu, zape za jedan sto, prevrnu ga i pade na zemlju, među neke klinke. One zavrištaše. E jebiga. Kažem Čupi. Laki slegne ramenima. Dvojica izbacivača idu prema nama. Dobro je, u redu je. Stajem između jednog i Saleta. Onaj drugi nešto govori. Šta se ti miješaš? Neko me vuče za ruku, otmem se. Pokušavam nešto da kažem. A onda udarim onog izbacivača što i dalje nešto priča. On se zaljulja od udarca. Neko me potom zavali posred čela. Samo vidim pesnicu koja je sijevnula. Padnem u mrak.
FOTOGRAFIJE
Kako su ljudi na fotografijama lijepi i sretni. Kada ih je više i kada su sami. Pogotovo kada su sami. Dođu iz daljine ako su daleko, dođu iz dubine ako su duboko, pojave se na površini, stanu trenutak, onaj trenutak kojega nema, nasmiju se, prebace nekome ruku preko ramena, prebace sebi ruku preko ruke (tu smo), prije utapanja, poslije nesreće, u raju, raj postoji. A onda se vrate, daleko ako su bili daleko, duboko ako su bili duboko, ne čuje se više smijeh, odmorila se sjena, izdvojila se rečenica od drugih rečenica na apsolutnoj površini, trenutačnoj, crnoj i bijeloj, bijeloj i crnoj, suha voda, suhi zrak, ništa u cipelama, ništa.
moj život u zdravlju bez nje
mi smo živeli u bašti
koja je postala štrajk proleća
krivi su, naravno, ograda
i njena drvena stabla noseća
krivo je seme koje ne klija – a raste
plodovi koji rastu – ali se suše
krive su suše i (ne optužujem)
krivi su oni koji vračaju suše
kriv sam i ja, jer klanjam se bašti
u njenoj zaumnoj mudrosti
i makar živicom zaokružujem
poverenje u izvesnost rituala cvetanja
kriv zbog nepokretanja – a odlaženja
ljudskosti bez pokrova
i mog otrova – korova
Lift na trećem katu čekam neobično dugo
Lift u poslovnoj zgradi na prizemlju stoji čitavu vječnost. Napokon, vrata se otvaraju i u liftu zatječem par. Dok se vozimo, promatram ih u ogledalu. Stoje jedno kraj drugoga bliže nego poznanici ili poslovne kolege. A onda se žena nagne, kao da će mu staviti glavu na rame, pa kaže:
„Ovaj put joj moraš reći da je gotovo“