Bez naslova
οὗτος ἔσται ἄγροικος ἄνθρωπος αἱ χεῖρες αὐτοῦ ἐπὶ πάντας καὶ αἱ χεῖρες πάντων ἐπ᾽ αὐτόν καὶ κατὰ πρόσωπον πάντων τῶν ἀδελφῶν αὐτοῦ κατοικήσει
1. Moj. 16:12
Hic erit ferus homo: manus ejus contra omnes, et manus omnium contra eum: et e regione universorum fratrum suorum figet tabernacula.
1. Moj. 16:12
And he will be a wild man; his hand will be against every man, and every man's hand against him; and he shall dwell in the presence of all his brothers.
1. Moj. 16:12
A biće čovek ubica*; ruka će se njegova dizati na svakog a svačija na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj.
1. Moj. 16:12
Pokreni se
među oblacima i pastirima
jednorog kao vrh drvenog štapa
pokreni se visok u senu
kao dečak
visok
među vetrovima što mirišu na bagrem
Pokreni se pred jarom leta
u zlatu
u semenu
u pripitomljenoj divljini srca
visok i čist kao kap jutarnje rose
u travi
što u sunčanom brlogu svoju košuljicu svlači
Pokreni se
sa pulinima
u cikoriji i čičku
u pesmi fazana
visok
u žetvi
precizan i čist što svoju misao traži
zagrljajem vetra
Sve su draži usitinu svete
u hramu u kojem dete posvećuje zaborav svoje mladosti
svakom narednom igrom
jer rođendan je tvoj sličan preobražaju vatre
u suve prepone trag vremena što utre
mutav i devičanski surov
k'o zrenje
U žitu i zemlji
oni su nemi i naklonjeni i milosrdni
dok ti rakija ponovo ne razbudi detinjstvo
i zavadi divljinu s ljudima
dok ti lice
među rogozinom na kanalu
među divljim lastavicama
ne postane nago kao selidba
Pokreni se na blaži način životinje
dok te poverenje ne slomi
jer tako se napušta mladost:
sa stisnutom suzom u pesnici
„Kad se srušim u sopstvena usta
neću znati
umeti
da kažem koren i gozba
Moje ime je Išmael.“
*Kakva užasna nepravda prema divljem čoveku (ferus homo), čoveku divljine (ἄγροικος ἄνθρωπος).
Varijacije (Sapfo)*
_
Evo me na obali egejskoj gde sedim, utiskujući plitke brazde u vlažni pesak svojim mesnatim kažiprstom.
Kako ove utiske što preda mnom se prikazaše u ovom divnom predvečerju da složim u pesmu? Sunce što se rascvetava u maglinama Olimpa, te daljine nežnoružičaste kao mladi cvetovi oleandra, polja pamuka u Tesalijskoj ravnici, maslinjake, srebrnozelene (dugoživeće zvezde u kršu, i zlatnoj opaljenoj travi), okrepljujuću svežinu doline Tempi, hrapavozeleni miris smokvinog lista, i miris izgaženih mladih oraha pokraj planinskih izvora?
_
Oh, ti brate što dolaziš mi nežan iz Naukratisa, i pogođen teškom krivicom kockara i kurvara.
Dođi, staviću ti melem pesme na čelo, i izlečiti te sestrinskom ljubavlju.
_
Ruka je neobičan vetrokaz. Dok kažiprst, poravnat i nepristojno tačan kao lenjir, prema profanoj nadi srlja, može se reći da zakrivljeni palac skoro uvek pokazuje prema zemlji (bilo bi isuviše pretenciozno reći da pokazuje prema Hadu, mada ne dalje i od istine u ovom vremenu rastegljivih shvatanja kulture, obreda, javnog mnenja i predrasuda svakojake vrste).
Rascepljen na dva smera, nepouzdan pokazatelj, rekli bi oni nerazumni, vođeni isključivo kakvom idejom ili verom.
_
Evo me na obali egejskoj gde sedim, utiskujući plitke brazde u vlažni pesak svojim mesnatim kažiprstom. Nikada življe ovu divlju stvarnost nisam doživela otkada bolnu žudnju za svojim bratom Haraksom, razvratnim i divnim, ne osetih. Ja vidim dalje i od sisatog starca, i od raspomamljenih majki što iz čiste zluradosti svoju decu podojkivaju otrovom osrednjosti. Pa ipak, neizmernu tugu osećam, jer ona pripada, iznad svega, ljudima.
Sunce što se rascvetavalo u maglinama Olimpa, i te daljine nežnoružičaste kao mladi cvetovi oleandra, zatamniše svoj lik. Polja pamuka u Tesalijskoj ravnici umotaše se u tamnu toplotu svojih košulja. Maslinjaci srebrnozeleni (dugoživeće zvezdaste svetlosti, kao blede umiruće treperave zvezde koje vekuju svoje dugo vreme pretrajanja) utuliše svoje blede svetlosti u podgorjima. Okrepljujuća svežina doline Tempi zgrči se u još veću hladovinu u krilu Pijerije. Hrapavozeleni miris smokvinog lista, i miris izgaženih mladih oraha pokraj planinskih izvora, raširiše se po vlažnoj tami šuma kao neki nerečiti znamen promena i stradanja.
Vrati mi se brate moj, vrati iz dalekog i varvarskog Naukratisa!
I ostavi onu kurvu što upropasti te svojim prljavim naumom, tu devojku što dobrotu tvoga srca iskoristi na način kako samo sestra može znati, i osetiti.
Kako samo jedna žena može znati.
U večeri ovoj ja drhtim i strepim pesmom!…
*Impresije, letovanje 2012.
(Eho i Narcis)
Sunce nas je pržilo. Onda nam je koža postala tvrda i rasušena, kao goveđi jezik iskuvan pa ostavljen da se ocedi na zagrejanom limu pseće kućice, usred jula. Onda smo govorili neke reči. Disputi, rasprave, replike, čak i sitna govorkanja, nadglašavanja… Glasovi su nam se slili u jedan žilav silogizam. Majmun našeg poglavice beše najrečitiji. Kakav je to govornik bio! Njegovi argumenti, praćeni bogatom gestikulacijom, širokom i kitnjastom. Govorio je o Danteu, o ceni troškova centralnog grejanja, o nacionalizmu, tradicionalnim vrednostima, časti, čojstvu (i prosečnoj potrošačkoj korpi). Govorio je o predsokratovcima, o dekadenciji, o uzvišenoj vrlini kasnijeg doba… On ju je lično porodio pred nama, plastično je opcrtavši svojim živim izlaganjem, svojom retorikom vrednom Domentijana ili Cicerona. Sledstveno snazi svoje opšte kompetencije, mnogi se od nas zamisliše nad plemenskom barom. I svinje zasviraše na harfama svojim papcima nežne melodije. U ovom mlakom predvečerju naš lik blatnjav i zagasit, skoro divan, jer nejasan odsjaj ljubavi biva u nečistoj vodi.
(Μίμησις)
Trasimah Lažni kaže da su ove pelargonije najbolje ako se zalivaju krvlju decembarskih ljubičica. O kaktusima, divnim ćutljivim bastardima ni jedne jedine reči. Ili se radi o veštom izostavljanju u tekstu tajni velikih majstora cvećarstva?
Teofrast Alapača*, ne u svom delu Περὶ φυτῶν ἱστορία, kako bi inače očekivali, niti u svom obimnom radu Φυσικῶν δοξν ιη΄, već, što je najčudnije od svega, u nevelikoj knjizi naslovljenoj Χαρακτῆρες zauzima vrlo nepovoljan stav po pitanju tih sukulentnih osamljenika što u prozorima tiho samuju svoj život, izdužujući svoja tela prema svetlosti (jedini među biljnom vrstom koji fotosintezu obavljaju upravo telom, a ne listom ili cvetom)* i sabirajući vodu za sušne periode. On ih naziva melanholicima koji besmisleno traće svoje vreme na podražavalačku poeziju, pa nastavlja dalje, preuzimajući stav od svog nekadašnjeg učitelja Platona, da bi ih valjalo proterati iz zemlje, zabraniti mimetičke pesnike, ili, u krajnjem slučaju, njihovo govorenje podvrgnuti strogoj cenzuri. Tvrdi da ih krasi strpljenje, i izdvaja to kao njihovu nesumnjivu osobinu, te ih, dalje, pogrdno zove Strpljivcima ili Velikim kornjačama, ponekad čak i Štedljivcima. Dakako, svojim umećem nadevanja nadimaka vešto prikriva činjenicu da je i on sam neko ko objašnjava, pokazuje ili ističe svoju božansku prirodu preko svog usložnjenog imena, i u tome ne prepoznaje nikakav sukob.
*Izvesni Tirtam sa Lezbosa. θεος (theos) = bog; φράζω (frazo) = objasniti, istaknuti, pokazati…
*Postajući, pri tom, nosioci određene simbolike nečeg rudimentarnog, zemaljskog
Sveta luda putuje u planinu
Sada, kada je moj talenat sazreo i kad je počeo rađati plodova, kada se grana povila od toliko roda – i pukla, Magarče!, ponesi me na svojim lepljivim sapima ka planini, da čovim blesav i pomahnitao u svoj svojoj ludosti. Da odbranim opravdanost svojih izmišljenih zemaljskih ljubavi, najvećih od svih ljubavi ikada izmaštanih. Ponesi me da izubijan i slomljen prihvatim svoju novu veru od ovoga sveta, prepun ljubičastih modrica koje će naposletku posvedočiti vrednosti i postojanosti ovog jednog i jedinog života koji nam je dat. I uprkos mom slomljenom štitu i ofucanom oklopu oni će dokaze o mojoj nevinosti izvesti na najlepši i istovremeno najsuroviji način, bespoštedno se poigravajući istinom. Jer stvarnost se najlepše potvrđuje slamajući je preko leđa lutajućih vitezova i velikih sanjalica.
Dragoslav Čupić
