Milanu se činilo da nikada nije bio bliže nebu. Nije uživao na vidikovcu, ni stajao na skeli kakve novogradnje, a ipak je osećao kako ga jedan oblak dodiruje po ramenu. Više ga nije bolelo i ležao je mirno, dok su se u dubini pod njim skupljali radoznalci.
Sve je počelo godinu dana ranije upornim bolom u krstima. Prvo je čekao da bol sam prođe, a onda je morao da potraži pomoć. Kao emigrant imao je neko šturo osiguranje koje ga je odvelo do lekara emigranta, našeg čoveka.
– Nije to ništa, lakši išijas. Mažite krsta ovom mašću.
Poslušao je, ali mu nije bilo bolje. Bol je bivao sve snažniji i počeo je da se spušta u nogu. Otišao je ponovo kod doktora, koji ga je površno pregledao rekavši mu da se okrene lepšim stranama života. Dolazio je iznova, uporno se žaleći, dok ga gotovo nisu oterali proglasivši ga hipohondrom. Uskoro je noga počela da mu trne i da se koči. Diskretno je hramao ne znajući šta da radi.
Vanja, koja je živela sa njim, već ozbiljno zabrinuta, okrenula je telefonom Beograd, oca lekara, i prepričala mu simptome.
– Kakav išijas, to je diskus hernija, hitno ga odvedi na ozbiljan pregled. Kreten je bio bolestan kad se učila ta lekcija – rekao je ljutito Vanjin otac
Vanja se prestravila i kada se te večeri ranije vratila iz biblioteke, zatekla je Milana na podu, nemoćnog da se pomeri.
Onda je sve teklo brzo. Našao se na nosilima koja su, zbog rizika strmih stepenica, morala da budu čekrkom spuštana kroz prozor. Licitarske kuće grada bez zavesa dopuštale su mu da zaviri u njihove utrobe. Spoljašnje vreme se ubrzalo, a unutrašnje usporilo, pomogavši mu da se seti svih stepenika koje je oprao tokom ovih godina, tako predano kao da piše novu knjigu. Bio je najmarljiviji perač stepenica u tom delu Evrope.
Setio se i Mod, svoje stare učiteljice jezika, koja je samotno staračko vreme poklanjala podučavanju nekolicine izbeglica iz Jugoslavije. On ju je nazvao Mod, priželjkujući da se u trenucima poduke bar malo oseća kao Harold. Mod mu je na rastanku poklonila svoj stari televizor povelikog ekrana i on ga je, obradovan nasušnim poklonom, sam uprtio do svog stana. Tada mu je nešto kvrcnulo u leđima.
Skener, belina, pa hitrost koja se merila minutima odlučivali su hoće li ponovo hodati. Kada je spustio kapke, dok ga je Vanja držala za ruku, čuo je onaj oblak kako mu na uvo šapuće da će ovoga puta sve ipak biti dobro.
Nekoliko meseci kasnije uputio se, već oporavljen, ka čoveku koji mu je radio o glavi. Prisetio se Kunderinog saveta iz “Šale”, ali nije bio načisto šta će se tamo dogoditi. Pustio je noge da ga odvedu da bar pogleda u oči onome koji ga je prvo pravio ludim, a na kraju mogao da ga ubogalji. Sestra mu je otvorila smrknuta.
– Doktor je umro prošlog meseca, sasvim naprasno.
Mirno je primio vest. Šta je mogao da očekuje od nekoga ko je, očigledno, lečio i sam sebe.
Zorica Bajin Đukanović
Rođena je u Mostaru. Diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše poeziju, prozu i književnost za mlade. Knjige poezije TROMB (1994) i POSTAVA (1999), knjige pripovedaka HOTEL FILOSOF (2003) i SAID KRALJ SUNCOBRANA (2009) i knjige poezije za mlade ČAROBNJAK (1999), KUTIJICA ZA SVICA (2010), DAN OD LETA (2014), MALE LJUBAVNE PESME (2017) , TAJABSTVENO PUTOVANJE (2020). Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Nedavno je dobila nagradu “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni 2020, za celokupno delo u oblasti poezije za mlade.
Kao slobodan umetnik živi u Beogradu.