I
Ovo je dobar grad, dovoljno velik da lako možeš biti ono što jesi – najobičniji niko. Parkovi su ovdje moji. I ulice. Samo sam zrno beskrajne pustinje, jedan od mnogih. Moji su i bulevari koji svake noći mame, dok muzika samo dodaje prave melodije, neophodne za krah melanholije. Iznova se budim u tuđim krevetima, gubim tuđe odluke, gledam napukla tuđa jutra. Posmatram tebe.
