Vetar na srcu
Majka nikada nije ubijala zmije.
Na njih smo nailazile u blizini isušenog vira u kome su njeni nekada mrestili šarana. Celo to imanje se zbog svoje muljevite podloge zove Bara. Kao deca majka i ujak bacali su u vodu mrve od hleba i čekali da riba ispliva. Preplašeni pričama starijih nisu prilazili sasvim blizu. Iz vode bi mogao da izroni čovek u žabokrečini i uvuče ih u vir. Zmije koje su okolo viđali imale su bele šare oko očiju. Zvali su ih naočarke. Majka mi je govorila da nisu otrovne, ali da mogu da se pojave u jatima što je svakako stvaralo nelagodu kod ljudi. Divila se njihovom savitljivom skeletu i snalažljivosti bez nogu. Vidiš kako priroda sve udesi, govorila je, ali neće ti one ništa, samo lupiš štapom pred sobom par puta i vikneš. Onda bi namestila usne u malo O i ispuštala meni nepoznat zvuk. Ličila je na pticu.
Dok se kroz šumu primičemo Bari recituje latinske nazive biljaka. Spirea Media, Primula vulgaris. Stižemo do mesta na kome je nekada bio vir. Od šikara i divljih kupina ne vidimo da li je išta preostalo od vode. Majka stoji ukopana u mestu. Poslušnost nije sahranila zajedno sa bakom. Drži brezinu granu u ruci. Hajdemo nazad, predlažem. Ne pomera se, ubeđena da je videla odblesak u travi.
Stojimo tako neko vreme bez telefona i sata. Sunce pregrejava kosu. Trava oko nas kao da će svakog trenutka da se zapali.
*
Drži me za ruku. Tek što je krenulo da sviće. Kada smo ustale još uvek je bio mrak. Ne vuče me iz ramena kada treba da savladam stepenik. Stane i sačeka. Tako usporene stižemo tačno na vreme. More se pročistilo. Razvlači se u penušavim talasima kao što to otac radi u posteljini dok smo nas dve ovde. Udahni duboko, govori mi. Širim dečije nozdrve. Sakupljam svežinu mekih tela primorskih životinja. Spava mi se. Oči pokušavam da držim poluotvorenim dok hvatam majčin korak.
Jod za mene, za tebe so.
Pitam je da li smem da zagazim u vodu. Izuva sandale i prilazi mokrom kamenju. Čeka sledeći usporeni talas. Stajem pored nje. Do kuka sam joj. U sebi šapućem: nebo je belo. Zašto je nebo belo, pitam je. Pomiluje me po kosi i smeje se zatvorenih očiju. Borovi za nama se znoje. Puštaju izlučevine da nam oštro grle sluzokožu. Njena upornost me raduje. Svakog jutra ista šetnja. Isti kilometri.
U povratku sa mora nekoliko dana ćemo provesti i na planini. Pronašla je banju u ruži vetrova.
Voda je ispljuvala skelete. Tragam za njima među šarenim kamenjem. Neki su celi i zevaju. Drugi su izgubili polovinu. Izbrušeni su peskom. Njih nežno spuštam u džepove od suknje. Kada ih prepunim, trčim do majke i ulov stavljam u pletenu torbu. Kroz vazduh lebdi so. Kači nam se po koži i kosi.
U povratku do stana predano je ližem sa prstiju.
*
U šestom razredu, pre školskog takmičenja iz biologije, u trpezariji među cvećem bogomoljka grize list filadendrona. Zeleni trup insekta proboden je špenadlom. Tog jutra majka i ja smo u stiropor, jednog po jednog, razapele utopljenike iz rakije.
Jelenak
Uholaža
Krompirova zlatica
Skakavac
Lastin rep
Bogomoljka
Nepomično stojimo pred vaskrsnulom žderačicom partnera. Majka je nežno sklanja sa otrovnog lista. Pucketanje krila i škripa stirpopora o drugu špenadlu ispunjavaju sobu.
Malo groblje zglavkara postavile smo na gornju policu vitrine. Tačno ispod venčanog albuma i crvenih porculanskih šoljica za kafu. Stražarim pored njih. Kažiprstom dotaknem krilo leptira, pa protrljam po nadlanici druge ruke. Da li se od leptira pravi sedefasti prah koji majka stavlja sebi na kapke? Bogomoljka još par puta trzne prednjim nogama, ali joj kao i ostalima, glava konačno pada.
Trpezariju volim više od svih soba. Tu jedino uspevam da učim. Na belom dugačkom stolu ostavljam udžbenike, preparate i pozajmljenu anatomiju srca.
Srce je šuplji organ koji se sastoji od dve komore i dve pretkomore. Najveći deo srca izgrađen je od srčanog mišića koji svojim kontrakcijama (grčenje i opuštanje) obezbeđuje pumpanje krvi, bogate hranljivim materijama i kiseonikom, do tkiva i organa. Srce je smešteno u grudnom košu iza grudne kosti (sternuma). Ima oblik trostrane piramide sa vrhom okrenutim u levu stranu.
Jedna od najčešćih bolesti srca je aritmija. Aritmije su abnormalni srčani ritmovi. Simptomi zavise od vrste aritmije – otkucaji srca su prebrzi, prespori ili nepravilni (duži i kraći razmaci između otkucaja).
Simptomi aritmije:
- vrtoglavica;
- „lepršavo“ srce ili njegov ubrzan rad;
- nizak puls;
- nesvestica;
- bol u grudima.
Posle večere ostajem u trpezariji. Tu sam do ponoći. Pod mikroskop stavljam preparat. Dve staklene pločice sa razmazanom krvlju. Vidokrug precrtavam na papir. Krvna zrnca su zarobljena u pokretu. Možda isticanju ili razvodnjavanju. Crveno sazvežđe u kome želim da nestanem.
*
Njena prva fotografija u boji. Obukla je belu košulju i preko pleteni prsluk u nijansama crvene. Tamne zelene zvoncare pod kojima se zatežu čarape u crnim lakovanim cipelama. Sela je na kraj klupe, daleko od učiteljice. Glave okrenute prema kameri, telom okrenutim ka ostaloj deci. Nakrivila se na desnu stranu. Kosa joj je plava i duga. Nikada više neće biti takva. Cipele su poluzatvorene na pertlanje sa prorezima sa strane. Iste te su joj napravile povredu. Dislokacija levog čuklja koja će je pratiti kroz život. Nije bilo puno izbora. Cipele je dobila od tetke. Da je rekla ne, ne bi bilo drugih. Da je rekla ne, sada ne bi morala da kupuje obuću za broj veću. Ne je zabranjena reč. Drobila ju je na sitno, pa gutala. Ako bi pokušala da se dokopa jezika iz dubine utrobe, natopila bi je. Neka se udavi.
Na drugoj fotografiji majka je petogodišnjakinja u beloj suknji kojom nema današnju potrebu da sakrije kolena. Navukla je nečije čarape preko listova. Jednim okom dozira sunce koje je zaslepljuje. Drugim nišani kameru. U pozadini, veći od nje same, kipti grm hortenzija. Šta je sa njima bilo, pitam je. Ne seća se. Možda to i nije u njihovom dvorištu. Ko će znati. Prvo su došle koprive, pa bršljan, a onda i ostali korovi. Ko će znati, ponavlja kao mantru. Rečenica koja nam je obeležila živote ili barem sve one delove na koje nismo bili spremni da dobijemo odgovor.
*
Uput dobijamo preko veze. Vozimo se belom osmicom. Miris autoputa ulazi kroz kvake i proreze na vratima. Naslonila sam glavu na staklo i pratim uzdrhtalu belu traku na asfaltu. Oduvek je bila krhkog zdravlja, čula sam je kako govori u slušalicu misleći da nisam tu. Poželim da se smanjim, da se zavučem u rupu između sedišta i naslona. Da postanem tako mala da niko ne može da me pronađe.
Ritual je jednostavan. Pre odlaska kod doktorke idem na merenje. Vaga je slična onima koje viđam na pijaci. Stopalima grejem metalni tas. Siđem sa nje. Trudim se da ne pogledam kazaljku. Sestra je zapisala preciznu gramažu. Posle merenja odlazim kod lekara opšte prakse. Stetoskop luta po grudnom košu, gore-dole. Udahni duboko i zadrži dah. Izdahni. Ponovno zapisivanje. Niko ništa ne objašnjava. Pijem dosta vode. Ginekolog pritiska stomak sondom. Upiškiću se, pokušavam da dam znak. Ništa se ne vidi, hajde ti da popiješ kafu. Ništa se ne vidi u mojoj materici. Opustošena je godinu dana. Naravno da se ništa ne vidi. Ti ni nemaš endometrijum, čudi se dok gleda crno beli ekran.
U glavi premotavam. Reproduktivni sistem sisara, republičko takmičenje, osmi razred.
Endometrijum je unutrašnja sluznica materice. Svakog meseca se zgušnjava i obnavlja, pripremajući se za trudnoću. Ako se ne dogodi trudnoća, endometrijum se odbacuje u procesu koji je poznat kao menstruacija.
Uveče ležem umornija nego inače. To je samo utorkom, kada se vratimo sa klinike. Razmišljam o šljivama koje sam pred spavanje pojela. Tačnije o dve šljive. Kupili smo ih na pijaci. To znači da su prskane. To znači manje šećera. Ujutru imam krizu. Majka ulazi u sobu. Sram se umnožava. Ruku mi stavlja levo do ramena.
*
Same smo na obali. Majka se žali na nepravednu genetiku i računa hromozome čijom smo kombinacijom dobile bangljave noge. Treba da budemo optimistične, govori mi, jer so izvlači vodu, i kada se budemo vratile iz zaliva lakše ćemo hodati. Sporo klimam glavom okrećući naredni list knjige. Nikada neće naučiti da ne drži monologe dok ljudi čitaju.
Prevrće se na malom peškiru. Želi da uvuče stomak u kupaći. Posle neuspelih pokušaja odlazi da pliva.
U moru će ga sigurno sakriti.
Zaspala sam čitajući. Probudili su me trnci leve ruke na koju sam spustila glavu. Peškir do mene je prazan. Za majku je to neuobičajeno, jer pliva jako kratko i to sa glavom iznad vode. Ne ume da roni i ima strah da će se udaviti. Kaže da je u prethodnom životu sigurno bila slične sudbine kao Natali Vud. Provede tako ceo dan na plaži ne potapajući kosu koja joj upaljena suncem izaziva glavobolje.
Pogledom prelazim dužinom plaže. Mladi ruski par sa decom konačno je došao i rešio da okuša sreću svoje nežne bele kože. Starija žena u dugoj haljini i sa šeširom na glavi, plastičnom kašićicom muti svoj nes. Zovemo je baronesa.
Uočavam sporu siluetu u plićaku. Noge su joj u vodi do listova. Savila se u leđima. U jednoj ruci drži snop zelenih algi, drugom prelazi preko sitnih talasa koji joj mute odraz. Izgleda kao da traži nešto. Crvena kosa prekriva joj lice. Stomak je pobegao iz kupaćeg. Zaboravila je na njega. Uspravlja se i traži me pogledom. Kada me vidi poviče glasom deteta: vidi šta sam našla! U ruci joj je poveća teniska lopta. Ne znam kako je dospela u more, zadihano mi objašnjava dok izlazi iz vode. Niskim bacanjem šalje mi zeleni plen.
Znaš li šta je to?, pita me
Pojma nemam.
To je majmunska lopta!, ushićeno mi odgovara, plod jednog drveta. Zove se Maklure. Ne znam kako je ovde dospeo, okreće se oko sebe ne bi li pronašla neki dokaz: reku, stablo drveta.
Plod je lekovit, a drvo su indijanci koristili za pravljenje lukova za strele. Izdržljivo je i retko. Pa to je to, zvaću te od sada Maklure!
Obe se smejemo, mada je ona ozbiljna. Možda bi mi, da je mogla da bira, zaista dala ime po nekoj endemičnoj biljci. Čak i da je to majmunska lopta. Za nju u prirodi ne postoje ružni nazivi.
Seda pored mene i prstima skida so sa mojih obrva. Ispija gutljaj slatke vode i opruža se na peškiru. Ovoga puta pušta noge da se odmore u vrelom pesku. U ruci drži ulovljeni plod. Priroda uvek pronađe put, čujem je.
Zaliv se puni malim brodovima koji guraju talase ka nama. Majka disanjem prati njihov ritam i polako tone u san. Lopta joj ispada iz ruke, kotrljajući se ka vodi koja je isprva vraća ka obali, a potom povlači nazad i konačno guta.
*
Kada sam bila jako mala govorili su mi da sam brza kao vetar. Trčiš kao vetar. Ti kao vetar da te nosi. Danas od toga jedino imam lepršavost srca kao posledicu bolesti. Nekada se zatrči tako jako da pomislim da će da ispadne. Kao onda kad smo se u luna parku vozili na balerini, a ja se držala za grudi i ponavljala: uhvatite mi srce!
Napadi su isprva bili svakodnevni. Odlazila sam na selo. Lekari preporučuju boravak u prirodi. Svež vazduh, voda sa česme, nezagađenost bukom. Buka u gradu. Buka u mislima.
Dani liče jedan na drugi. Budim se rano, kada i borova kora iz dvorišta. Ležem takođe rano. Pre nego što spustim roletne još jednom otvaram prozore. Odatle gledam prema Bari. Dva brda nadolaze u purpurnoj svetlosti. Uskoro će progutati dan.
Zamišljam kako su legla sitnih crnih naočarki još uvek tamo. Vijugaju svojim telima. Osluškuju ima li ljudi. Iz njih će uskoro u vodu pobeći mladi. Mala vitka tela. Gomila malih srca pulsira kroz vodu.
Priroda uvek nađe put.
Zapisujem: Danas je subota. Priroda uvek nađe put. Ovde kažu: ko zmiji vidi noge znaćeš da je veštac.
Zvuci šume se otkidaju i približavaju. Pucketanje ljuske. Trenje krljušti o vrbino pruće. Pljuskanje vode. Zvižduci kroz trsku.
Te večeri vratila mi se menstruacija.
Marija Marković (1990, Kragujevac) – Završila Fakultet organizacionih nauka u Beogradu. Živi i radi u Pragu. Piše poeziju i prozu. Pesme i priče su joj zastupljene u regionalnim zbornicima i časopisima. Autorka je zbirke poezije “Žene koje nisu videle more”.
