Pričaj mi malo više o sreći
Možeš li da objasniš pokrete grana
I pesmu vetra dok ih dodiruje?
Pričaj mi malo više o sreći.
Šta znaš o tome pospano moje…
Jel dođe ko magla, ko dim iz odžaka;
Teče li ko voda,
Kako nam dolazi i kako se stvara?
Jel ona ko pesma ptica čoveku,
Nerazumna, lepa i daleka
Ili je nešto sasvim treće
Što svakog od nas negde čeka?
Kad naučiš da prigliš vetar i kišu
To je znak da si na putu stvaranja
Nečega većeg u tebi malom,
Nečega silnog i nečega stvarnog.
Spoznati sebe ne znači i umeti živeti,
Naprotiv, tada ćeš se ponovo roditi
Dok koracima malim kroz noć prolaziš
I sanjaš o nečemu što tek dolazi.
Ići daleko, dalje od nosa;
Voleti naizgled visoka, tuđa, neba
I nečije ptice i nečije šume
Dok ustreptalo žuriš ka novom danu,
Teoriji postanka svega
Nećeš uspeti da razaznaš snagu kad te snađe
Ono što svakom jedino treba.
Ali ne brini ni malo, šašavo moje…
Ne umeti objasniti ljubav
Je znak istinskog voljenja.
Sve su reči potrošene
Sve su velike ljubavi,
Odavno već umrle,
Odavno su opevane
I oplakane.
Narod se sada divi
Tim velikim ljubavnicima
Koji nisu bili ništa veći
Od tebe i mene
Niti posebniji.
Sve su se reči
Potrošile na te “velike ljubavi”
U trenucima kada su nastajale
Najlepše ljubavne pesme.
Elem, koga je još briga
Kako se rađa poezija
I kako umire.
I ko to još čita.
Revolucijo ljubavi
Revolucijo moja! (…)
Zakonita suprugo mojih reči,
Ljubomorno me otimaš od sebe;
Ljubomorno čuvaš moj šapat,
I pravo na ljubav.
Revolucijo- ljubavi moja,
Bat tvojih koraka odzvanja mojim mislima.
Revolucijo moja…
Kao što rekoh već,
Tvoj siloviti bunt
U meni ostavlja opiljke razuma.
Moja slabost je u tvojim očima.
Arija duše smrtne
Po brdima krvi
preko zemlje bola,
sve kristalno jasno,
krvlju natopljeno.
Smrdi…
Vidim utučene, besramne…
Iz daljine kroz polja crvena
dopire jad, jauk i kletva.
Mukla tišina legije srmtnika
što kroz zamazan okvir života šeta,
gordo bez oklopa.
Od očnjaka ne vide drugo do bola u drugima;
Ne osećaju osete dok razapinju strele…
I, deru kožu bližnjih svojih
što ljubiše u snovima crnim.
Pri pomisli na smrt,
na bol u grudima
kad šinama života osetiše strah,
strah im posta sablja,
a buka melem njihove duše sićušne.
Na poljima krvi senkama svojim
sne drugih rušiše,
arijom, duše smrtne.
Pesma za dobro jutro
Radnici treće smene
Polagano otkopčavaju noć.
Oni koji su budni
Žive snove koji će im doći.
Miris pekare
Brži je od dima cigarete.
Ne znam šta mi je potebnije:
Korica hleba il’ ti.
Stara tračara, zaspala breza,
Imala je šta da kaže;
Širom otvorenih očiju
Slušao sam je kako bunca.
Noćas te je i vetar čuo.
Lavež čopora lutalica
pokazivao mi je put
Iako znam da si najsjajnija.
Vazduh sve manje miriše na hleb.
Vetar je topliji, ovde, kod tebe.
Umiva me miris masline
Koji još uvek nisi uspela da spereš.
Stefan Mladenović (1994, Pirot) uglavnom se bavio novinarstvom u nekoliko medijskih kuća u Nišu i Pirotu. Ponosan na svoj politički otkaz. Zastupljen je u nekoliko zbornika u štampanoj formi. Svoje pesme objavljuje na instagram profilu @sanatorijum.misli. Prvu književnu nagradu dobio je 2016. godine na XV javnom konkursu ljubavne pjesme nad pjesmama u Mrkonjić Gradu, kao i Drugu nagradu na Petom međunarodnom festivalu poezije i kratke priče “Mihajlo Kovač”. Takođe, finalista je Timočke lire 2019. i 2020. godine. Na poslednjem popisu stanovništva zaveden pod “odliv mozgova”. Svoj književni uspeh pripisuje lenjosti.
