Cava
kad se zaljubim
nakostrešim se kao mačka
zaoštre mi se ivice
nosim sa sobom tešku artiljeriju
pancir
ali on izgleda ne šljaka
jer sve stiže ravno do srca
pa sam onda samo cava
koja će da se rasplače dok si rekao keks
uopšte,
kad se zaljubim
mnogo se kurčim
za jednu najobičniju plačipičku
koja proživljava intimne, fatalne poraze
zbog dva grama topline manje
u pogledu za dobro jutro
kad se zaljubim
namerno zažmurim na jedno i oba oka
vidim tačno šta je ono
što će sutra da boli i žulja
i odmahujem rukom
zamišljam da ćemo biti nežni
prema ranama i lomovima iz detinjstva
al to se nikad ne dogodi
zato
za svaki slučaj
kad se zaljubim
govorim da me baš boli kurac
glumim kamiondžiju
kažem – što me opet zoveš
ne prezam ni od spuštanja slušalice
razmećem se svojim unutrašnjim oštećenjima
pokažem najgore od sebe
pa ko preživi taj ostane
da posle sluša dok pričam o tome
kako nemam lepo mišljenje
o ljubavi i trajanju
stvarno nemam ali
postoje i bolji načini
da nekome pokažeš da ti je stalo
kad se zaljubim
ne mogu da jedem i spavam
vidim naizmenično svu nerođenu decu
svadbu
lance i katance
doživotnu robiju
niko ne zna moj užas
dok stojim pred lepim
niko ne zna
pa ni ja
čega se plašim
od čega bežim
samo,
ima nešto strašno ružno
u podrazumevanju
i ja to ne bih nikako
a uvek se dogodi
kad ljudi provedu previše vremena
znam da ne zvuči kao
pozivnica za ljubav
to što ti govorim
ali
kad se zaljubim
ja sam do grla od straha usrana
vidim kraj pre početka
ne znam da l mi teže pada
ideja da neko pobegne
kad upozna sve od mene
ili užas kad shvatim
da ja moram pobeći
htela bih da može biti jednostavno
al ima nešto
u našim uplašenim detinjstvima
što stoje u ćošku
i gledaju nas kako još jednom
pokušavamo da pređemo igricu
*
kad se zaljubim
jež i ja smo dva brata najrođenija
napeti i nakostrešeni
dok srce lupa kao ludo
male bodljikave cave
musave.
Novogodišnja
ti misliš godine nešto znače
možda i znače
al ja ne znam šta
za mene samo još jedan podsetnik
na prolaznost
izgleda da ipak niko od nas
neće preživeti život
kakvo sranje
zato žurim da stignem
pet života u jednom
još nema tog blata
u koje se nisam uvaljala
te vatre na koju se nisam opekla
mene brine samo ono
kad sedim mirna
kad me ništa ne boli i ne žulja
tad znam da nešto nije u redu
ni ove godine nisam savladala
lekciju o strpljenju
umeću puštanja
izgleda da nikad i neću
svuda gde sam stigla
nestrpljenje me je dovelo
žila kucavica što pulsira u ritmu
daj sve i odmah
i neka mi presedne
srećna 2020 i tebi
da mi budeš živ i zdrav.
Nešto drugo
svi tražimo savršen sudar slabosti
fabričke greške na pravim mestima
kompatibilne sjebanosti
traume iz detinjstva, života
harmoniju bola
ljubav je samo drugo ime
za proživljavanje već vidjenog
da bi bila potpuno nova
moraš da izvršiš
ozbiljne hirurške zahvate
na svojoj duši
posle nekih
više nikad nećeš biti isti, ista
ali možda
samo možda
biće mesta za nešto drugo
nešto što ne boli.
Dijana Knežević rođena je 1989. godine u Apatinu gde završava osnovnu i srednju školu. Tokom i nakon studija, živi na relaciji Novi Sad – Beograd. Trenutno živi u Novom Sadu, ali to je uvek podložno promenama.
