Prvo moje sećanje na njega je kad smo išli da beremo kukuruz. Nikad nismo imali prikolicu pa je deda pozajmio od komšije. Nikad nismo imali ni traktor. Ni frezu. Ali on nam je bio mnogo više od traktora. Onako mali i spretan stizao i zavlačio se svuda, samo se jednom zaglavio, padala je neka velika kiša i blato je bilo duboko. Plašili su me onim bolesnim klasjem kukuruza, kad im izraste ono nešto crno, sad nekako mislim da su neke gljive, tad sam mislila da je to tumor i da će me zaraziti pogledam li samo u stabljiku. Obožavala sam onaj zvuk kad se zdrav, zreo kukuruz kida sa stabljike. I onda sve to stavimo u prikolicu pa se sestra i ja vozimo preko svega što smo nabrali tog dana. Pamtim i da je sa nama uvek išao jedan čovek, čija je njiva bila odmah ispod naše, a i živeo je u komšiluku. Onda je prestao da ide sa nama. Deda mi je rekao da je umro od srca, baba mi je rekla „Ma, obesio se, budala“.
astronaut
Prije desetak dana, grupa Elemental objavila je novi album ‘ILICA’. No ovaj album nije izdan fizički na CD-u, USB-u, ploči ili kazeti, već je izlazak albuma obilježen pomalo neuobičajeno, na platformi Bandcamp, gdje su fanovi i prijatelji benda dobili priliku donacijom ili kupnjom albuma pokazati podršku bendu i njihovom stvaralaštvu, pogotovo u ovo doba koncertne neaktivnosti. Zajednica okupljena oko Elementala još jednom je pokazala svoje najljepše lice – poruke podrške osim iz Hrvatske i regije, dolazili su iz cijele Europe, daleke Amerike ali i iz egzotičnog Japana.
U Beogradu, tokom studentskih dana, prvo sam živeo na Starom gradu, u Zmaj Jovinoj ulici, tačno preko puta Filozofskog fakulteta, u sobi u stanu kod bolesno mršave bake čiji je pokojni muž bio partizan i jedan od vođa narodnooslobodilačkog ustanka u Sremu. Potom sam, igrom slučaja, prešao u stančić koji se nalazio u blizini Tašmajdana, u Ulici 27. marta, u zgradi a koja je pre rata, valjda, bila bolnica za kožne i venerične bolesti; u tom stanu sam živeo sa sestrom od starijeg strica M. S njom sam se preselio u mračni, trosobni, prizemni stan – ispred čije terase je, pamtim, rastao hibiskus – u novosagrađenoj zgradi na Mirijevu, u Ulici Nade Purić, na koji ne bih trošio previše reči. Napokon sam se obreo u Savamali, u Karađorđevoj ulici, naspram hotela Bristol (nadomak Železničke i Autobuske stanice, odmah iza Picinog parka kod Ekonomskog fakulteta, uz jezive prizore sunovrata gradskog života, gde sam čitao Mansardu i čuo glas Danila Kiša. Govorio mi je kako je, dok je pisao svoju satiričnu poemu, mislio baš na moju studentsku sobu, moju Mansardu).