Šta je osećaj u rupi od grudnog koša ako nije to da je nekako sve postalo obaveza, da ne postoji nijedan trenutak u kome može da se živi prosto tako, veselo, da to je neki pravi izraz, veselje, da ne mora povuci pa pusti, sto hiljada papira, plaćenih računa i nekih evidencija koje ničemu ne služe. Ne služe jer ćemo umreti i pokopaće nas uz teatralnu tugu, dok će sve te naše evidencije otići na deponiju, a stanove će naslediti deca. Zašto ti delovi života ne mogu da budu upravo to, trenuci veselja, bez glupih papirčina. Evo, ne znam.
Selektivno propuštaju salinitet, buru i jugo te moje uspomene, jer u nekom drugom životu živela bih na moru, mada mi mama kaže, moja mama Jadranka, da živim na beogradskom moru, dobro nije ni to loše, nije, ali zašto nisu fanfare nego nije loše, šta to uopšte znači.
Zašto su sećanja gorka i mutna, beskonačne potrebe za obuzdavanjem zakasnelog puberteta, koji traje li traje i nikako da prestane dok nam roditelji, odavno stari govore da u njihovo vreme puberteta nije bilo. Da on nije postojao.
Gavrilo i Maksim imaju taj svoj, mlečni put detinjstva, te pege slobode između oblaka prerano dobijenih obaveza, za koje smo krivi mi. Oni gaze ulice, te neke ulice po kojima plivaju šarani i somovi, gde bi trebalo da odrastaju, a to zapravo nikada ne čine jer nije trenutak. Kao što nije trenutak ni za utvrđivanje gde zapravo ide ovaj život, jer nemoguće je da ide samo do banaka, pošti i vrtića, prosto je nemoguće.
Jednom sam zvala mamu iz prevoza da joj kažem da mi tog jutra mirišu višnje, marele, a nigde ne mogu da ih nađem, sunce je blago i nema nikoga, Gavrilo mi je još bio u stomaku.
Mama kaže da kupim marele, da će da pravi i sok i slatko i kolač, a ja sam najradije tad htela da joj kažem da nikad neću doći, da idemo sin u stomaku i ja negde, daleko, daleko od svega toga što je nevidjivi spisak, bucket list, kako li se samo naziva. I bio je taj trenutak slobode, kad sam sa onim sa kojim sam mislila da mi je ljubav života a ispostavilo se da nije u mislima ležala na Zlatnom ratu potrbuške dok su suze odlazile u pesak a jadranskim putem ono što je preostalo od mladosti.
Višnje, marele, uvek imam u zamrzivaču, podsećaju me da još uvek nisam našla puteve koji ne idu u banku, poštu, na posao i u vrtić. To voće ono koje me podseća da prestanem da godine provodim u jurcanju, u gomilanju stvari, nepotrebnih.
Jelena Paligorić Sinkević
