UVIĐAJ
godine su nosile teret moje
zgađenosti, prećutne zgađenosti
vukle me ka pobuni u akvarijumu
pobune u kojoj nema pobednika
trulilo je u meni
jabučilo se, kvarilo, umeljalo
kultura nasilja, nesigurnosti
neslobode da priznam sebi
da oblikujem svoju zgađenost
nad sopstvenim telom i njegovom upotrebom
nad činom za koji postoji samo jedno imenovanje
kršenje prava
mog prava na ljudskost
na glas
na mogućnost da se u bilo kom trenutku
predomislim
moje reči odsečno prekinute
moje NE shvaćeno
u intimi brisanog prostora
kao nećkanje,
a nećkanje nije dozvoljeno
niti preporučljivo
jer NE zapravo znači DA
u kulturi nipodaštavanja
proklamovane ženske prevrtljivosti
i nepostojanosti
ostalo je samo da prihvatim
slike
titranje svetlosti grada
grč u širini poljane
težinu i ukočenost
i naposletku, pristajanje u nepristajanju
pogled na sebe izvan sebe
ostalo je da prihvatim da
demagoga stvarnosti
i predatora trenutka
ništa neće zaustaviti
jer da – tu sam završila svojevoljno
nisam događaj prijavila ni sebi
uviđaj sam obavila mnogo godina kasnije
znajući da „ima i gorih stvari”
da bi mi rekli da „preterano reagujem”
i da nemam nikakvih dokaza
a ako nemam dokaza,
da li se to onda uopšte i desilo?
uviđaj sam obavila kad sam čula:
„znaš li ti ko sam ja?”
da je dostignuće u životu žene da postane
predmet nečije želje
i da jedan odnos čini igra
nepredviđenosti sa dozom iracionalnosti
„znaš li ti ko sam ja?”
sada znam
i znam da nisam jedina koja to zna
ROK TRAJANJA
stidim se te masnice na svom licu
kao da sam je sama sebi napravila
kao da sam samu sebe udarila
i obeležila
da pokažem kako postoji
i obrnuta stvarnost
zagledali su me
sklanjali se
obarali poglede
nisu znali šta da mi kažu
niti šta da me pitaju
danima nisam izlazila iz kuće
oni koji su nešto mogli da učine
nisu znali kuda će sa mnom
kada sam prijavila, bilo je
da sam kasno to uradila
šta sam čekala?
naivno sam mislila
da za čin nasilja
ne postoji rok trajanja
i danas me, upišanu, bole rebra
Jovana Svirac
DRAGAN LOPUSINA PHOTOGRAPHY © SVA PRAVA ZADRŽANA