Ljudi su misleća bića koja svoje misli iskazuju govorom, znakovima ili posebnim simbolima. Ali šta ako imamo misli koje ne možemo izreći i objasniti? One stoje unutar nas, sakrivene pod mnoštvom velova, a svaki je teže ukloniti od onog prethodnog.
– Zašto ja nemam takvu pamet kao on? Zašto? – ljutito je vikao dječak po sobi
– Nije ništa bolji od mene, a ipak njega hvale a mene ne. A ja se sjećam kako sam mu pomogao da nauči da računa razlomke, a glupan nije ni znao šta je meridijan, niti kako su Uskršnja ostrva dobila ime, ma čak ni bitku iz…ma glupan! – vikao je ali je onda glas utihnuo, srdžba se stiša, dječak se umiri.
Zurio je ispred sebe u prozor, gledao je nekud neodređeno. Stajao je dugo, nepomično. Kod ljudi koje zaboli nepravda poslije prvog naleta srdžbe naiđe period smiraja, jer dobar čovjek nije navikao da dugo nosi bijes u sebi.