Kad stanu vetrenjače
tumarala sam po sebi
rasparala sva slova azbuke
ušivala ih punim vezom
ukrašavala francuskim čvorom
kakvu strofu mogu ispisati
dani guste magle
uhoparajuća melodija vetra
zarobljena u jezgru kapljice kiše
u ovoj zemlji močvara i peščanih dina
uspeva najživopisnije cveće
ljudi su poput suncokreta
stolicama heliotropiraju pokraj kanala
koriste zalihe za tmurne dane
pevaju vozeći bicikle mokre kose
dok ovaj uljez prati život s druge strane prozora
grejući se uz šoljicu benka
ne bi ni mačku isterao napolje
Corpus aegrum
skrivam se od očiju breze
u zenicama čuvaju sve ono
što ne izgovaram
zaronila sam u njenu belinu
odbijam svetlost laktovima
i moja se kora paperjasto ljušti
ona zna da te nisam čuvala
odbijala sam da slušam
dok se u tebi odvijao nevidljivi prasak
grane su mi cvetale iz sopstvenih misli
zaboravila sam da si ti koren
bez tebe u punoj snazi bledim
rasipam se u magli
Ona koje nema
oblačim očevu košulju
krajeve vezujem u mašnu preko čipkanog korseta
biram crvene starke uz satensku suknju
kružne naočare kao nišan
pakujem čitav mikrosvet
u teddy torbicu
dodajem sekiru da razbijem sva zaključana vrata
šrafciger da olabavim svaki spoj sagovornika
levu šaku okitim bokserom
crtam ajlajner u špic
izbacim nokte u sekundi
raskrvarim ti obraz rečima
moja kosa može ukrotiti i najsilovitiji vetar
modrice su stil života ovih kolena
utabane staze su za mamine curice
ja gazim kuda i koga želim
Mima Stanulov