Prvi dan u bolnici
Svakih dva sata, medicinska sestra mi je stavljala toplomer ispod pazuha. Telesna temperatura je beležena crvenim flomasterom u grafikon temperaturne liste koja je visila na prednjoj strani bolničkog kreveta. Pored grafikona, upisivana su imena antibiotika koje sam primao kroz brunilu. Početni nalazi ukazivali su da imam povišen broj leukocita u krvi. Pored bolova pri udahu, temperature koja nije padala ispod 38 sa pet i krvna slika je ukazivala da nešto nije u redu. Popino prase je boravilo u mom plućnom krilu, iako doktori nisu hteli to da priznaju.
Svoj prvi bolnički dan proveo sam u bolovima primajuća analgetike. Bio sam prikovan za krevet, gledajući u plafon. Nisam mogao da se orjentišem u prostoru. Majka mi je govorila da ležim na prvom spratu. I otac je došao u bolnicu da bude uz nas. Zidovi su bili okrečeni u svetlo-žutu boju. Soba je bila okrenuta ka istoku. Kroz krošnje drveća bolničkog parka probijali su se zraci sunca. Ponekad bih se okretao na stranu, zatvarao oči i pokušavao da zaspim. Duž svakog sprata nalazila se uska terasa koja je spajala sobe, kao hodnik kupue-e u vozu. Viđao sam ljude kako prolaze. Bili su to roditelji dece koja su ležala na odeljenjima. Tu je moja majka izlazila da puši cigarete. Ambijent je bio za mene potpuno nov. Nikada pre popinog praseta nisam ležao u bolnici.
Kako je dan odmicao, događaji su se nizali. Zdravko je došao da me obiđe u popodnevnu posetu. Otac mu je javio u studentski dom da ležim na plućnom odeljenju zbog popinog praseta koje sam stavio u usta. Doneo mi je sok od mešanog voća. Iznenadio se kada je čuo šta mi se desilo. Pričao je kako po gradu kupe vojne obveznike. Vode ih u zapadnu republiku na prvu liniju fronta. Na selu je još nesigurnije. Komšije prijavljuju svakog koga vojna policija traži. Tamo bi ga sigurno mobilisali. Zato je boravio u studentskom domu. U jednom momentu ostali smo sami. Stariji i mlađi brat u bolničkoj sobi. Hrabrio me je da izdržim. Govorio je da ćemo kad izađem iz bolnice ići na reku da se kupamo.
Otac i majka su otišli da razgovaraju sa načelnikom plućnog odeljenja. Doktori su celo prepodne većali o mom slučaju. Nisu znali šta da rade. Kako da klasifikuju moju bolest. I ranije se dešavalo da dete proguta iglu, dugme, kliker, košticu… Bilo koji sitni predmet. Popino prase još nisu imali… Suočili su se sa travom u mom organizmu, iako još nisu bili sigurni da je to uzrok moje bolesti. Morali su nešto da preduzmu, jer mi se stanje pogoršavalo iz sata u sat. Doktor Rebić, načelnik plućnog odeljenja saopštio je odluku mojim roditeljima. Trebala mu je njihova saglasnost. Bolnica je odlučila da mi urade bronhoskopiju. Ući će u desno plućno krilo sa optičkim instrumentom. Objasnio im je da se ova vrsta intervencije radi pod totalnom anestezijom. Pokušaće da lociraju popino prase i da ga izvade iz mog organizma. Nakon razgovora sa primarijusom, roditelji su se vratili u bolničku sobi i saoptili meni i Zdravku da će mi raditi bronhohkopiju. Bila je to još jedna nova reč.
Bronhoskopija
Uveče su počeli da me pripremaju za odlazak u operacionu salu. Dežurni pulmolog mi je poslušao pluća, pošto je načelnik odeljenja otišao kući. Disao sam sve teže . Ponovo su mi vadili krv iz prsta. Broj leukocita se još više povećavao. Temperatura se popela na 38 sa sedam. Nisam smeo ništa ni da jedem ni da pijem. Majici je jedino bilo dozvoljeno da mi stavlja krišku limuna na usne. Tetkica koje je donosila večeru zaobišla je sobu u kojoj sam ležao.
Bolelo je i pored analgetika koje sam dobija kroz braunilu. Pri udahu sam osećao travku. Kao da mi se zabada u tkivo. Popino prase je bilo u mojim plućima, iako doktori to još uvek nisu zapisali u karton. Noć sam proveo u prevrtanju. Mučio sam se iz minuta u minut. Bezuspešno sam pokušavao da zaspim primajući infuziju. Nikada pre nisam ležao u bolnici. Kroz bolove sam razmišljo o Tuti, ogradi, pokošenoj travi i mojim drugovima iz razreda. Dok sam ležao, mešale su mi se slike učionice i bolničke sobe. Bio sam mlad i nisam mogao da shvatim šta mi se događa. Iza kreveta se nalazio zid. Iza zida soba. U njoj su ležala neka druga deca koja nisu stavila popino prase u usta, nego su bolovala od asme, upale pluća, bronhitisa i drugih poznatih bolesti.
Pred zoru sam zatražio da me odvedu da pišam. Otkačili su me sa infuzije i pomogli da ustanem iz kreveta. Toalet se nalazio na drugom kraju hodnika. Sa leve strane me je pridžavala majka, a sa desne medicinska sestra. Hodao sam bolnicom sa problemom u plućima. Korak po korak. Hodanje je bilo večnost. Jedva sam stajao na svojim nogama pred wc šoljom. Majka i sestra su stajale u hodniku i čekale da završim. Zatim su mi pomagale natrag do sobe. Kada sam se vratio u sobu broj pet, bolovi su počeli da se pojačavaju. Cela desna strana. Osećao sam refleks u desnoj butini. Majka mi je pomogla da se okrenem na stranu. Nemoćno je gledala rođeno dete kako se muči. U jednom momentu sam primetio da se okrenula i počela da plače. Bol se nije utišao ni kada su prvi zraci sunca počeli da ulaze kroz prozor, probijajući se kroz krošnje bolničkog parka.
Uskoro, mir sobe na plućnom odeljenju zamenio je bolnički metež. Ušao je laborant da mi ponovo izvadi krv iz prsta. Merili su mi pritisak. Uradili EKG. Anestezionog je došao da me poslednji put pregleda pred intervenciju. Otac još nije stigao u bolnicu, pa su majku pozvali u lekarsku ordinaciju. Potpisala je da je saglasna da mi urade bronhoskopiju.
U međuvremenu je stigao i otac. Trebali su da me prebace u operacionu salu. U sobi je bila gužva. Njih petoro stajalo je oko mog kreveta. Doktori i medicinske sestre. Pojavio se i Raca koga nisam video od snimanja na rengenu. Preneo me je na sto sa točkićima. Položio je svojim koščatim rukama moje izmučeno telo na ravnu površinu. Gurali su me kroz hodnik u drugo krilo bolnice. Medicinske sestra je hodala pored noseći flašu od infuzije na koju sam bio prikačen. Prolazili smo kroz čekaonice različitih ordinacija. Iz ležećeg položaja nisam video ništa. Tek kada smo stigli u drugo krilo bolnice, uspeo sam da pridignem glavu. Ušli smo u pripremnu prostoriju. Ispred nas su se lako otvorila dvokrilna vrata na kojima je pisalo OPERACIONI BLOK. Ušli smo u pripremnu prostoriju. Obajvjene su poslednje pripreme za bronhoskopiju. Anesteziolog mi je ubrizgavao tečnost u venu. Video sam lice mlade doktorke koja je vodila intervenciju. Više se ničeg ne sećam.
Sestro! Sestro! Sestro! Mama! Mama! Mama!
Nakon sat vremena, čuo sam oca i majku kako me dozivaju iz sna, iz anestezije: – Olivere! – Olivere! – Olivere! Izgovarali su moje ime. Raca me je gurao nazad do sobe na plućno odeljene. Popino prase nije pronađeno. Ostalo je neuhvatljivo za optiči instrument. Uočena je samo upala određenih partija disajnih puteva. Doktorica koja je vodila bronhoskopiju još uvek je bila u dilemi da li je kolaps pluća prouzrokovalo popino prase ili je u pitanju upala pluća. Odlučili su da nastave da me leče . Moj slučaj nije bio rešen. Napisali su u kartonu da bolujem od upale pluća, ali su u zagradu ostavili mogućnost da sam aspirirao strano telo u organ za disanja.
Cele nedelje, ležao sam u krevetu slomljen od bola. Nisam znao kad je dan, a kada je noć. Zraci sunca su prestali da ulaze kroz prozor jer je napolju padala kiša. Svakih dva sata dobijalo sam analgetike. Telesna temperatura nije padala. Svako jutra su mi vadili krv iz malog prsta. Broj leukocita se povećavao.
Majka nije bila stalno uz mene. Gradskim autobusom odlazila bi u stan u predgrađu da se okupa i promeni garderobu. Na plućnom odeljenju nisu joj dozvoljavali da koristi kupatilo. Ipak, uvek je želela što pre da se vrati u bolnicu. Nije volela da me ostavlja samog. Otac bi joj pripremao ručak koji je redovno ostajao u šerpi. Izgubila je svaku volju za hranom.
Kada sam bio sam, razmišljao sam o svemu što mi se izdešavalo. Ležao sam u krevetu i primao analgetike protiv bolova. Tih dana su padale julske kiše. Krošnje bolničkog parka su bile mokre. Na njih su padale kapi i to sam jasno gledao kroz prozor iz ležećeg položaja. Nije bilo sunca, ni roditelja koji su prolazili terasom. Jednog popodneva l počeo sam da razmišljam o tome šta sam uradio 25. juna, iako nisam znao u kakvoj se opasnosti nalazim. Mnogo su više bili svesni roditelji i doktori koji su me lečili. Vraćale su mi se slike škole i predgrađa u kojem sam odrastao. Obrad Tesač, fudbalski teren, društvo koje je teralo modu. Leonora. Obučen u bolničku pidžamu, maštao sam o Reebook patikama i Levis farmericama. Mislio sam da će sve biti lepo kad izađem iz bolnice. Ipak, hvatao me je strah od povratka u učionicu. Javljao mi se Tutin kreštavi glas. Imtiraće me istim piskavim glasom kao što je imitirao imitirao Andriju koji se ubio:
– Mama ja sam udahnuo popino prase! Meni su u bolnici izvadili popino prase! Meni su radili bronhoskopiju u operacionoj sali.
Osetio sam stid i kajanje zato što sam stavio u usta popino prase. Gledaće na mene kao na malu bebu i neću moći da se opravdam. Strah me je bio od ponovnog povratka u školu i susreta sa drugovima. Plašio sam se čekajući majku da se vrati iz spoljnog sveta. Nedostajala mi je da sedne na stolicu pored kreveta na kome sam ležao. Dozivao sam medicinsku sestru.
– Sestro! Sestro! Sestro! Mama! Mama! Mama!
Primarijus Fejzulahi
Deset dana je prošlo od kako sam se obreo sa one strane rampe. Bio sam izdvojen, izolovan od spoljnog sveta. Svaki jutro je ulazio prosedi čovek iz laboratorije i vadio mikrv iz malog prsta. Za vreme vizita, doktori su nevoljno navraćali u moju sobu. Bacili bi pogled na grafikon koji je visio na prednjoj strani moga kreveta. Telesna temperatura nije padala, broj leukocita se povećavao. Popino prase je i dalje haralao mojim plućima potpaljuiljući infekcije. Za moj slučaj sve više su počeli da se intresuju doktori iz drugog krila bolnice gde se operišu mali pacijenti. Po dolasku u sobu, iznenadili bi se kad bi me videli. Svi su mislili da se radi o manjem detetu koje se igralo sa popinim prasetom. Ja sam ulazio u pubertet i to ih je bunilo. Nisu očekivali da neko u mojim godinama tako nešto može da uradi.
Svaki dan je dolazio primarijus doktor Fejzulahi. Čovek srednjih godina koji se mojoj majici predstavio kao plućni hirurg. Od prvog dana stvarala se napetost dok su razgovarali. Kada bi mu majka postavljala pitanja, dobijala bi neprijatne odgovore. Gledajujći iz kreveta kako razgovaraju uvek sam mislio da će se posvađati. Primarijus je bio ironičan. Mučio je majku neodređenim odgovorima. Ponekad bih i ja progovorio:
– Doktore kada ćete mi izvaditi popino prase?
Prema meni je bio blag. Pitao sam ga i da li ću kada budem izašao iz bolnice moći da idem na reku da se kupam. Doktor Fejzulahi je uvek govorio smirujući me:
– Biće sve u redu, biće i kupanja! Ne brini, sve će biti dobro, Ti si super dečko!
Ležeći na krevetu gledao sam flašu sa infuzijom okačenu o metalnu šipku. Kako su dani proticali, disao sam sve teže i teže, bolovi su bili sve jači i jači. Svaki udah je predstavljao strepnju i za mene i za oca i majku. Kosa mi je narasla. Šiške su mi upadale u oči. Dubina bolnice me je obuzimala. Pomagali su mi da sednem u kolica i gurali do kupatila na kraju hodnika. Otac mi je pomagao da sednem na wc šolju. Zbog težine mog slučaja dali su mu dozvolu da ostaje sa mnom i sa majkom u bolnici i van vremena predviđenog za posete. Dok sam ja ležao u bolnici, on je i dalje radio kao šef u fabričkom magacinu. Imao je problema sa poslovođom Malićem, koji je znao da ležim u bolnici. Oslobodio je oca noćnih dežurstava, ali mu je uvek gunđao kada je trebalo da ide kod mene u posetu.
Majici koja je sve vreme ostajala uz mene, najteže je bilo u dugim noćnim satima, kada smo bili sami u sobi. Tiho bi mi pevala pesme da me umiri. Ako sam pokušavao da zaspim, počinjao je bol u plućima. Tada bi ustajala sa stolice i gasila svetlo u sobi. Nemoćno je sedela gledajući kako se mučim. Bol se pomerala na dole, dok je bolnica noću bila mirna. Bolelo je, bolelo, bolelo. Čak mi se i koža crvenila, pa je majka pomislila da će popino prase izaći kroz kožu na kuk. U jednom momentu nije više mogla da me gleda. Bila je na izmaku snage. Zadremala je na stolici pored bolničkog kreveta. Pustila me je samog da se borim.
Dugačka kosa
Ležao sam u sobi sam, jer je majka otišla iz bolnice da se okupa. Bolnica se opet smirila u kasno popodne. Napolju je sijalo sunce i to sam mogao da vidim kroz prozor sobe broj pet na plućnom odeljenu. Skoro sam zaspao, jer je bol utihnuo. Mogao sam da se opustim. Iznenada, iz hodnika je ušla medicinska sestra sa makazama, čistim peškirom i bubregom punim vode. Imala je nameru da me ošiša da bi mi lakše održavali higijenu. Pobunio sam se. Nisam želeo ni da čujem za tako nešto. Imao sam dovoljno snage da se opirem, jer me nije bolelo. Popino prase je mirovalo u mojim plućima, jer su mi sat vremena pre toga ubrizgali analgetik u venu. U trenutku kada je majka ušla u sobu vrativši se iz predgađa u bolnicu, stavio sam glavu pod jastuk. Sestre su se uzbunile. Stvorila se gužva oko kreveta. Ni moja mama, ni medicinske sestre nisu mogle da me smire. Slučajno je u tom momentu naišao načelnik Rebić. Skrenuo je pažnju medicinskim sestrama da me ninašta ne prisiljavaju.
– Ako je to njegova želja, neka dugačka kosa ostane!
Siniša Tucić
Odlomak iz romana u nastajanju.
