II
„Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj mene grešnoga; Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj mene grešnoga; Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnoga…..“ odbijala se molitva od pećinskih zidina, koji su je dalje raznosili po kršu metohijskom duboko u noć.
Posle toga se moglo jasno čuti grcanje, pa plač…… i na kraju vrisak. Isti onaj vrisak, kojim je Hristos vapio Gospodu pred samu smrt na krstu. Čak su i zveri prokletijske utihnule na trenutak.
I
Oktobar je mesec. Kiša i studen. Orahovac, Kosovo, 2014. godina. Lokalni hodža, Velija, otvara vrata svoje kapije i kažiprstima trlja sanjive oči. Bunovnom i dalje mu ništa nije jasno. Probudili su ga bučni udarci od dvorišna vrata. Shvata da još nije ni blizu vreme sabah molitve….. tama je gospodarila nebeskim svodom. Kroz mrenu koju mu je navukao san na oči, gledao je preda se. Ispred kapije, pokisao, stajao je čovek u crnom kaputu. Velija mu nazva selam, čovek uzvrati, nešto popričaše tiho, i onda mu domaćin pokaza rukom da uđe. Teška metalna vrata se zatvoriše. Avlija ostade u kišnoj noći punoj tamnih oblaka da čeka sabah i poziv mujezina. Čuo se samo lavež pasa iz mahale ispod i pokoji automobil koji se zaputio Bog zna kuda.