Svi znaju da se komšija Jovan pravi da čuje, a gluv je k’o top. Od kako je ostao bez sluha, nakon eksplozije u fabrici, bivši geometar je postao namćor. Prestao je da se javlja na ulici. Kad bi mu neko iz komšiluka poželeo dobro jutro okrenuo bi glavu ili bi podigao nos visoko, kao da želi da izbegne neki neprijatni miris. Uglavnom je sedeo u svojoj bašti koja je gledala na ulicu, osim kad bi vozio bicikl. Čim bi se isplilo proleće, svake zore bi sedao na staru krntiju i kretao u vožnju poput petla. Prevaljivao bi ozbiljne rute. Do Perleza i do Čente. Suvi penzioner, velikog nosa i sitnih očiju koje su se jedva nazirale od oblaka mekih insekata koji su ga uporno pratili i oko njegove glave činili oreol. To društvo bubica Joca je još više zavoleo kada je prestao da čuje. Njihova telašca bi mu ovlaš dodirivala čelo, golicala ušne školjke, a nekad i zaranjala u minijaturne bare očiju. U sećanju mu je najduže ostao zvuk njihovog nasumičnog leta, tiho zujanje ili krhki šum. Bio je jasan, ali je i on vremenom počeo da bledi i nekada bi s mukom pokušavao da dočara sebi melodiju igre svojih vernih pratilaca.
