Do Randićeva, onog dana kad je doputovala, uspela je da ni suzu ne pusti. Lekovi za smirenje, kupljeni za svega nekoliko maraka u privatnoj apoteci, odlično su radili svoj posao. Bila je potpuno bistra i skoncentrisana pred publikom. Lomila se samo kad ostane bez publike. Tad su je posećivali pokojni muž, majka a deda najviše. Kidala se u sebi što za sve dane provedene u mestu nije skupila tri čiste ni da uđe u kuću.
Opet taj tvoj pogled, kaže Garfild.
Molim?? A. . . . nije mi ništa.
Aha, ništa. Ej, bio sam ja ženjen, zdravo dobro znam kako je to kad nije ništa. Je l‘ ti dosadno ovde u našemu malemu mistu, kad si se tako sva sparušila?
Ne znam . . . mislim da treba da se vratim . . .
Aaa, Holandija zove? E pa neće to moći tako.
Muškarac se veselo i orno protegao i odskočio od stolice na kojoj je sedeo.
‘Ajde, idemo.
Kuda, pita Ksenija, ali, ustala je i ona. Čoveče, ponoć je, kuda sad da idemo…
Držeći se za ruke, kao dva deteta spremna za nestašluk, pođoše njih dvoje u letnju noć. Mesečina kao dan, pravo vreme da se konji kradu. Zelenilo i blizina reke pretvaraju sav prostor pod velikim nebom Banata u botaničku baštu punu mirisa. Biljke daju sve od sebe da prežive sušu. Ksenija i Boban žure stazicom između drveća. Muškarac je pružio korak, žena, onako na štiklicama, psuje mu sve na svetu zbog toga.
Nije daleko, brani se on.
Šta nije daleko, sva sam odrana od ovih kopriva!
Zaćuti i više nema primedbi kad vidi – upravo, nazre i nasluti – da su stigli do kuće Miloša Randića.
Zova je prekrila kuću, korov je svud. Ksenija oseća ubode ljutih trava na svakoj površini svoje kože koju odeća ne štiti. Tu, gde je zid najviše obrušen, Garfild lako uskoči između dva gusta grma zelenog sirka u dvorište. Ksenija za njim.
Evo nas. . . sad ću ja. . .
Kad je Garfild upalio malu sijalicu u „konku“, Ksenija umalo nije pala na kolena od čuda. „Konk“ je okrečen i potpuno uredan, ni nalik na zapuštenu fasadu kuće. „Flaster“, ciglom popločano dvorište, koliko je mogla da vidi, počišćen je i nikakva suvišna travka ne raste između opeka. Kamera na lišću voćki nad malim zaklonjenim vrtom. Lišće se ovlaš pokrenulo, vetar, savim blag, zaljuljao je grane. Sve je tu, čak i dve šamlice. Tu je sedeo deda…
