Inka je ove četiri godine provela u nomadskim pohodima ka novcu i iskustvu. Putovala je kombijima do malih aerodroma u Temišvaru i Budimpešti, a Transmandžurijskom železnicom do Pekinga. Gubila je pamet u hongkonškom metrou i pandžapskim autobusima. Vozila se low cost linijama s istoka na zapad, a Stubnicom, brodom-skvotom, sa zapada na sever. Na severu se nije dugo zadržala, tek da čuje led i ohladi glavu u miru i poretku. Odande se vratila trajektom, u finoj kabini sa krevetom, kupatilom i okruglim prozorom koji je gledao na čelično more. Put je trajao dvadeset sati i često je izlazila na palubu da bude bliže talasima. Udobnost frustrira, a Inki je potreban nežan prelaz ka favelama Južne Amerike.
