Sediš udobno smešten ispred TV-a. Gledaš u ekran i istovremeno jedeš sendvič kao Snupi dok Čarli Braun lupa po vratima. Ili je to bio Garfildov vlasnik? Ko je tu čiji vlasnik uopšte? U desnom gornjem uglu ekrana piše MTV. Ide spot Nirvane Smells like teen spirit i veoma ti se dopada. Odlučuješ da nosiš bakin džemper u školu. Odlučuješ da nosiš kosu preko oka i razmišljaš kako bi bilo snimiti ceo film iz tog kadra da pramen plave kose pada preko kamere i delimično zaklanja pogled na svet. Zatim puštaju tvoj omiljeni spot u kojem devojčica peče barbike na roštilju (barbikju, kakav reizam!), a kezava lica im se razvlače. Ne možeš da objasniš sebi zašto ti se to toliko sviđa (još ne znaš šta je groteska, ni šta je melanholija), ali melodija i celokupan doživljaj odgovaraju baš tebi i tvom raspoloženju, osećaš ih kao nešto svoje. Nešto je mutno i preplavljujuće u tebi. Prelaze i na nešto drugačije: momak i devojka se valjaju po plaži, a pesma je ljubavna. Kada devojka zagrize pramen kose koji je mokar i slan, kroz tebe prođe struja. Morska lizalica. Jednu lizalicu sa ukusom mora, molim. Izvolite, samo se pokvasite. Iako su na plaži, nema ljudi, ni sunca. Oboje su lepi i umrljani peskom, i mada je sve crno-belo vidi se da oboje imaju zelene oči. To što se između njih dešava nisi video nigde, ni na ulici, ni kod svojih ni kod tuđih roditelja, ni iza škole, gde đaci krišom puše kod narandžastog stepeništa (gde se visoki osmak i ona ofarbana sedmakinja drndaju iza zidića), tamo gde petaci ne smeju ni da prismrde. Uz to, muški glas se lomi na neobičan način, dobija grudi i postaje žena.
Andrea Popov Miletić
Odlomak iz knjige proze u nastajanju.
