Kada sve sagledam iz drugog ugla, shvatam da gotovo ništa u životu nisam uspeo „iz prve“. Shvatam i da se nisam predavao.
Ne sećam se da sam o predajama uopšte i razmišljao.
Prva vožnja pravog, velikog bicikla (prolećno popodne; dva velika točka, 24 cola, marke rog, nema pomoćnih; imam sedam godina i sposoban sam da teram bicikl koji ima klasičan volan, i sve to probam po tada mirnim ulicama Voždovca) neslavno se završila ujedom psa, koji se zatrčao iz jednog od okolnih dvorišta i nije se zaustavio isključivo na jurenju točkova, već je zario zube u moju cevanicu.
Nisam odustao od ideje da je lepo voziti bicikl.
