Statički izmenjena poezija
Počela sam da čitam romane
u kojima ima i negativnih junaka.
Smatram to svojom veoma važnom
odlukom. Znakom sazrevanja.
Najviše mi smetaju lekari
koji ne vole ljude.
Ljudi koji ne vole životinje.
Mnogo takvih ostavila sam na mestima
gde više nikada neću da upalim svetlo.
Trenirala sam u bestežinskom stanju
da se izvijem unazad i prepoznam
pogled begunca. Poglede krivca.
Gde je nestala briga za druge?
Kuda je sve to otišlo?
Hajde da se ne pretvaramo
kako sam ja normalna osoba.
Sanjala sam kako mi Džulijen Asanž
kaže da naga izgledam manje debela
nego obučena.
To je bio početak, uvod u sate
razmišljanja o nekim važnim
prethodnim događajima, poput
Hristove posete Dilanu u hotelskoj
sobi, novembra 1978. u Tuskonu.
Previše sam krvarila za druge,
kao i Bob, kao i Džulijen,
kao i svi oni kojima je
Gospod odredio cilj i poveo ih,
ali ne i mene.
Ja sam se priključila.
Ne želim da postanem mašina.
Zamišljam Boba, Džulijena i sebe
kao Petra, Pavla i Mariju.
Kao vokalni sastav.
Kao statički izmenjenu poeziju.
Anima (Visoke anđeoske sfere)
Svetlost je dolazila. Sve što smo sebi mogli da priuštimo bili su smeh i duhovi. Tajni nerazumljivi dogovori, snovi u višestrukim vremenskim linijama, plameni rep komete, sve smo to videli i nastavili bez osvrtanja. Nismo postavljali pitanja. Nismo se služili ironijom. Koža nam je zujala poput malenog fena za lutke, električna, svetla. Život se odvijao između dva udisaja, dva lepeta plućnih krila. Sreća se prikradala poput glatke, mišićave životinje. Odozdo, iz zatvorenog prostora.
Poslednji sati
Vidimo njegove poslednje sate,
vidimo kako se tetura
iscrpljen, gladan, žedan,
budan neprekidno tri dana i tri noći.
Vidimo kako sve više malaksava,
zalutao u planini,
izložen vazduhu sve ređem i oštrijem,
izložen najezdi molekula kiseonika
koji jurišaju
na njegove umorne kapke.
Naposletku odustaje od hodanja
i leže nasred puta,
nasred serpentine
obasjane mesečinom.
Pratimo njegov poslednji san.
On sanja veliku samoposlugu
koju preseca
oštra granica iluzije;
ispred samoposluge
lirska polja puna heljde i kinoe,
iza samoposluge
lirska polja puna kamenja.
Tu je i nekakva bina.
On drži govor i kaže:
Odnosi su narušeni,
uspostavljena je slobodna
trgovina Potemkinovim selima.
Šta je s pesmama
koje sam pisao, kaže on,
s pesmama koje izgledaju kao
izgubljene bašte patnje.
Da li su nekom potrebne
osim meni?
On kaže: Ja sam taj koji pati.
Ja sam taj koga pogube na kraju.
Kao u pozorištu,
zavesa se spušta i brzo podiže.
Vidimo popločano dvorište
okruženo visokim zgradama.
Zatvor ili univerzitet?
Mršavi starac u kostimu crnog
labuda mlatara rukama.
S visokih prozora klovnovi
ga posmatraju s čuđenjem.
Mladić u kostimu detlića
kljunom udara u betonsku banderu.
Mršavi starac penje mu se na leđa.
Na tom mestu sekvenca se prekida.
Vidimo oronuli kabare
i poeziju u ulozi striptizete,
vidimo kako ogrnuta plaštom
najčistije nostalgije
poziva omladinu i studente
na svoju decenijama istu tačku
s pevanjem i svlačenjem.
Tortura ne prestaje, zapisuje on.
Došla je zima, a s njom melanholija,
i još veća tuga u naša srca,
zapisuje epitaf s groba svog učitelja,
ili dijalog iz nekog filma,
ili svoj stih.
Razmišlja o tome, ali vreme ističe.
Umesto konfeta i fanfara,
umesto plesa svetlucavih kristalića
na masivnim hotelskim lusterima,
umesto ljubaznog belboja
koji pritrčava i grabi torbe,
vidimo oblak kako zaklanja mesec
i serpentinu koja ostaje u mraku.
Zvonko Karanović
Iz zbirke “Iza zapaljene šume”, LOM, 2018.
