Halftones je ime beogradskog benda čija širina zvuka savršeno funkcioniše u simbiozi sa specifičnim vokalom Suzane Sumrah. Boje njihovog zvuka ujedinjuju new wave, dream pop, darkwave, post-punk i moćni vokal koji u pojedinim pjesmama podsjeća na Björk. Bend čine Suzana Sumrah, Vlatko Džogović, Vukašin Đelić (Wo0) i Nikola Gnjatović. Halftones do sada imaju dva objavljena albuma: ‘Halftones Is My Band’ i ‘Damned horses’. Astronaut se poslužio svojom sondom da ugosti Suzanu i sa njom popriča o njenim muzičkim počecima, Halftones, filmu, književnosti, kao i novom albumu ‘Damned horses’.
astronaut – Već duže vrijeme ste na sceni, pjevali ste u noise rock band CS-1, i experimental dream pop band No Undo. Kako su izgledali Vaši muzički počeci?
Suzana – Moj muzički početak… bio je impresivan. Mala drvena stolica – moj prvi stage. Četka za kosu – moj prvi mikrofon. Sa tatinih ploča su mi svirali i pevali Otis Redding, Aretha i Etta, Petula Clark, David Bowie, Rolling Stones, The Stooges, The Who, i ja sam pevala sa njima. Moji prvi nastupi bili su obasuti pažnjom i ljubavlju roditelja. Posle sam dodala i organe, pa je ugođaj bio još veći, mogla sam da počnem da sviram i pevam svoju muziku. Nikada nisam naučila note kako treba. Tata mi je crtao zečeve po dirkama, tako sam učila. Iz muzičke škole sam pobegla posle drugog časa i to je bila moja prva mala pobuna protiv sistema koji je pravio iste ljude, a nije voleo i razumeo različitost.
Posle je iz potrebe za unutrašnjim pročišćenjem od ludila 90-ih nastao bend CS-1. Morala sam da vrištim, derem se i budem besna. U to vreme nije bilo mnogo devojaka u undergroundu, ali to me baš i nije obeshrabrilo. Dečaci su bili džentlmeni i vodili su računa o meni. Bili smo mladi i želeli smo da menjamo stvari. Pobuna je bila tako prirodna stvar.
No Undo je nastao mesec dana posle smrti moga oca. Nisam znala kako da se suočim sa gubitkom. Materijal koji je bio spremljen za drugi album CS-1 nikada nismo snimili, jer ja to više nisam mogla da pevam.
astronaut – Koji su bandovi utjecali na Vas, šta vas je navelo da se odlučite baviti muzikom?
Suzana – Prvo su uticali Dylan Thomas i Emily Dickinson. Htela sam da budem pesnikinja. Ali pošto je muzika bila uvek tu, a onda i moje otkrivanje elektonike, pa punka, pa Sonic Youtha, mislila sam, možda mogu sve to zajedno.
astronaut – Dugo Vas nije bilo na sceni, kako je došlo do ideje i nastanka Halftonesa?
Suzana – Halftones je nastao iz jedne spore vožnje Vlatka Džogovića automobilom po kiši. To je prekinulo i moje dobrovoljno izgnanstvo iz muzike. U gomili poznate i dobre muzike sa njegovih zvučnika čula sam nešto što nisam znala i što me je zainteresovalo. To je bila realno, home made producirana, ali fantastična i neodoljiva buka. Isto veče napravila sam text, otpevala, snimila vokal, smixala pesmu i poslala mu.
astronaut – Nije na odmet spomenuti kako ste Vi autorka tekstova i muzike. Da li ste kao frontgirl banda autoritativni i da li Vas momci u bandu slušaju ?
Suzana – Ja sam jedini autor textova za sada, ali samo jedan od autora muzike. Ostali su Vlatko Džogović, Vukašin Đelić (Wo0) i Nikola Gnjatović. Svi možemo da se potpišemo kao autori, jer tako je jedino ispravno. Na probi i na sceni, svi smo kao jedno. Dajemo i uzimamo. Kreativna sinteza i jedinstvo u pravom i najboljem smislu.
Jesam autoritativna kada moram, možda naporna kada nešto užasno želim, ali momci su tu da budu momci 🙂 i da me ponekad i ne slušaju. Mrzim poslušne ljude.
astronaut – Halftonese plove kroz različite žanrovske vode… Da li je to zbog različitih muzičkih uticaja članova banda?
Suzana – Moguće je i delimično tačno, ili je to možda zato što kada prestanete da budete tinejdžer, nije vam više bitno da ostanete u svojoj sigurnoj i ušuškanoj grupi, pa vam nije više bitan ni žanr, nego muzika kao takva, textura i emocija, stav.
astronaut – Već sa prvim albumom ‘Halftones Is My Band’ koji je objavila indie etiketa ‘Mouca’, izašli ste iz regionalnih okvira. Imali ste i evropsku turneju… Kako je prošla ta turneja?
Suzana – Mouca nam je pomogla da shvatimo šta znači biti koliko toliko promovisan i slušan izvan svoje zemlje i regiona. Ne možemo govoriti o turneji, jer nikada nismo imali turneju, nego koncerte. Turneju u pravom smislu reči i onako kako je ja zamišljam, nadam se da ću jednog dana i imati. Inače, dobar je osećaj kada svirate koncert, a ne znate nikoga u publici. Dobar, jer je to jedini i pravi ispit, koliko ustvari jeste dobri ili niste.
astronaut – Pjevate isključivo na engleskom, da li je to prednost ili vam otežava stvari?
Suzana – Odgajana sam dvojezično, a engleski je jezik Rock&Rolla. Bilo mi je prirodno i logično da pevam na engleskom. Kada bude iz mene izašao text na srpskom, odpevaću ga. Namam problem sa tim. Halftones ima jednu pesmu na EP-u na srpskom. Naravno da je odmah dospela na domaće liste, iako je najmanje zasluživala. Text te pesme mi se i dalje sviđa, ali to je uglavnom sve. Mislim da to sve govori.
astronaut – Koliko pratite regionalnu muzičku scenu, i ako jeste, koje bi ste bandove istakli?
Suzana – Nažalost ne pratim toliko muzičku regionalnu scenu koliko bih želela. Teško dolazim do informacija o zanimljivim bendovima iz regiona i to je uglavnom ograničeno samo preko društvenih mreža i nekih prijatelja. Najviše sam upoznata sa srpskom i hrvatskom scenom. Ima tu dobrih muzičkih iskri i fenomalanih muzičara.
astronaut – Šta Halftonesi i Suzana imaju u svom playeru i šta se sluša kada se putuje na koncerte?
Suzana – Kada ne slušamo Wo0-ovu play listu, koja ide od Chris Isaak do John Coltrane-a, pričamo o svemu, o super moćima koje bi želeli da imamo 🙂 do političkih tema, gde znamo da stvari dovedemo do usijanja. Onda shvatimo i ono najvažnije da je tolerancija mnogo dobra stvar, u bendu, u politici, u životu.
Što se tiče mog playera, ja mnogo slušam naše probe, analiziram, pišem i sređujem textove, pokušavam da zadržim u sećanju blistave trenutke koji su spontano nastali, ali teško je reprodukovati taj emotivni fluid, koji nastane tada i ode u etar nepovratno. Jedan od albuma koji mi je ostavio utisak u 2015-oj je The Waterfall, My Morning Jacket. I naravno od kada se pojavio Blackstar ne prestajem da ga slušam. Moj heroj zauvek David Bowie.
astronaut – Što se tiče književnog i filmskog kutka, šta nam Suzana preporučuje?
Suzana – Flannery O'Connor je moja šolja čaja. Knut Hamsun je obavezna lektira. Ryū Murakami je moja velika ljubav. Tao Lin, odličan mladi pisac, koji je prihvatio izazov da se poigrava i izokrene klasičnu strukturu proze naglavačke.
Uvek sam za kokice i špageti vestern filmove, dobri SF, klasik horore poput The Shining, sve Hitchcocke, ali i filmove kao što su Dog Tooth, Yorgosa Lanthimosa i Barbara, Christiana Petzolda, Let the Right One In, Tomas Alfredsona. Koreanski filmovi su mi totalni fetiš, Memories of Murder, Joon Ho Bonga, I saw the Devil Jee-woon Kima i The Chaser, Hong-jin Na. Luis Buñuel se podrazumeva da je obavezan i večan.
astronaut – Trenutno ste u fazi promoviranja drugog albuma ‘Damned horses’, koji su Vam dalji planovi?
Suzana – Koncerti. Turneja. Novi album. Eksperimentisaćemo više sa zvukom i glasom i jedva čekam da vidim kuda će nas to odvesti. Svaka proba je novo zvučno i emotivno iskustvo. Preživeli smo prve bolesti benda i nadam se da ćemo uraditi još mnogo dobre muzike u budućnosti.
Upravo, pre slanja ovih odgovora, saznala sam da je David otišao. Prah i pepeo, ljubav i muzika, to su moji odgovori na sve i svi moji razlozi da probam da život oblikujem u lepoti.
