Čekaj me, i ja sigurno neću doći. Samo me čekaj dugo
Znate li danas nekoga ko čeka, a zna tačno šta čeka? Možda je još najbolja varijanta ako čekate, ne da bi neko po vas došao, već da bi vas svojim nedolaskom „nagradio“ tim stanjem čekanja?
Imamo li danas uopšte pravo da bilo šta čekamo i da od tog čekanja napravimo sopstvenu umetnost?
A šta pisci i pesnici drugo rade, nego upravo to?! Čekaju, i tim čekanjem varaju druge. Nije isključeno ni da varaju sebe. U tome i jeste njihova najveća umetnost.
„Priručnik za čekanje“, druga zbirka poezije Ivana Ergića nas upravo ohrabruje i podstiče da zastanemo, da obratimo pažnju na novu trkačku disciplinu zvanu čekanje. Jer ukoliko znamo dovoljno dugo da čekamo, stići ćemo baš tamo gde i treba da stignemo.
Čitajući ovu zbirku, kao da sam na stranicama skupljala deliće jednog kišovskog mikrokosmosa, i to u pesmama koje se tiču iskustva rata viđenih očima jednog dečaka. Scenografiju njegovog detinjstva oblikuju nemoć i sramota sa kojima žive njegovi roditelji. Znate onu priču “Pečurke“ iz Ranih jada, u kojoj Andi, njegova sestra Ana i majka, gospođa Sam, idu u šumu nadajući se da će uspeti da pronađu pečurke, kako bi namirili svoju glad. Taman kada pomisle da njihova potraga nije bila uzaludna, moraće da istresu taj džak sa pečurkama, jer je naišao gospodin Horvat i uhvatio ih u navodnoj krađi, i to otrovnih pečuraka. Dakle, neće im ni biti suđeno da tu svoju glad namire; ali baš ta glad, kao i sramota, rodiće jednog Andija, jer će od te fizičke gladi prerasti u metafizičku, i dati mu smelost, da kasnije, kada odraste, od svojih mirisa načini cvet.
Izet Sarajlić u jednoj svojoj pesmi „Miting na Trgu konstitucije“ piše:
“U senci tolikih grobova možda je zaista deplasirano govoriti o poeziji.
Deplasirano? Koješta. Baš tu je važno to ko smo i šta smo.“
U tom smislu, i Ergićeva poezija nas vodi u samu srž onoga što nas konstituiše kao ljude, u predele samospoznaje i ličnih otkrića. Jedna stvar je osećati žarište liričnog u sebi, a druga stvar je umeti to lirično uvezati sa kontekstom u kom obitavamo.
Ergićeva poezija je pre svega poezija kretanja. Ona je jednim delom primorana da se kreće zbog društveno-političkih okolnosti koje su utisnute u njeno bivstvovanje, a drugim delom što je to volja i senzibilitet njenog autora. Čini se da je ta tzv. pokretljivost posledica osećaja jednog ličnog i prostornog nepripadanja. Ali treba naglasiti da jedino to nepripadanje otvara mogućnost da pripadamo svuda.
Ergićeva poezija nas uvodi u jednu svetsku kulturnu panoramu, uz nju udišemo Drugost, ali udišemo i nostalgiju, koja je ironizovana, ali i desakralizovana, zato što nema povratka nazad. Ne zato što nije moguće bilo gde vratiti se, već zato što više nismo oni koji bi se bezbrižno smestili u taj pređašnji okvir. Ergićev junak peva o zavičaju, i to tako da bi mu u daljini tek opipao puls („Moj zavičaj je pust/kao ispražnjeno srce od krvi/između dve kontrakcije./ Inače ne volim zavičajne pesme“). Ta tzv. zavičajnost smrdi mu na patriotizam, deseterce, pokolje i impotenciju.
„Priručnik za čekanje“ je jedan sjajan priručnik humanizma, u kom čovek nastoji da bude čovek sa svim svojim emocionalnim i intelektualnim kapacitetima i potrebama, ne ni lutka, ne ni šraf. Lirski subjekt neprestano koketira sa iskrenošću bez cinizma, otvorenog uma i srca. U Ergićevoj poeziji vidimo tzv. ratne heroje iz jednog drugog ugla o kom se retko priča, kao ustajale, otromboljene impotentne i zadrigle zveri za čiju su negu zadužene njihove žene koje su postale medicinske sestre. Vidimo jedan svet besnih i nemoćnih muškaraca koji su sebe smatrali alfa mužjacima. („video sam kako je to čudovište pustilo suzu/pati od hronične impotencije i od sećanja/žena pazi na njega kao medicinska sestra“). Ergić maestralno kombinuje strahotu i humor, lucidnost i naivnost.
Čini mi se da će jezik ove poezije ljubavnici znati najbolje da odgonetnu. Junak ove poezije je ljubavnik koji nema ni naciju, ni poreklo, za koga su granice države linije čaršava koje uokviruju sedište kome on jedino pripada i kome se jedino klanja, a to je ljubav. Žena u Ergićevoj poeziji je aktivna, ona koja može da odlučuje, koja svojom samosvešću i inteligencijom podstiče i muškarca na stvaranje. U pesmi „Žena muškarcu“ vidimo ženu kao naratora, koja govoreći o sebi, govori i o mnogim drugim ženama koje su životu pristupale iz raznih uglova kako bi uopšte mogle da se izdignu iz svake životne situacije („Naučile smo umetnost ugađanja,/kao kurtizane na blagoj/stimulaciji burbonskim vinom“). Njena figura nije konstituisana kroz materinstvo, niti je utopljena u formu bračnih relacija i potreba; ona je inovativna u svojim erotskim pozama, spremna na promene i nove izazove. Ljubav je prikazana kao jedno toplo i obostrano divljaštvo, u kojoj nema ni zasićenja ni ograničenja. Potencijalna deca takvih ljubavnika nisu nastavljači te ljubavi, oni su pre uzurpatori i oni sa kojima ta nužna preteranost prestaje („da imamo decu/ ne bih mogao/ da vodim ljubav divljački i u hodniku“). Ergićev junak je taj koji o svemu tome promišlja, o tome šta sve mogu biti konsekvence te ljubavi. Promišlja i o abortusu kao o legitimnom činu u pesmi „Otac“, pesmi koja je možda i više očinska nego sve druge pesme koje bi slavile trijumf rođenja. Abortus je ovde prikazan kao jedno rođenje naglavačke. To što devojčica nije rođena ne ukida mu pravo da je zamišlja u raznim situacijama, da bude njen otac i u nemogućnosti njenog rođenja. Ergić se u ovoj pesmi poziva na Gvendolin Bruks, afro-američku pesnikinju i njenu pesmu „Majka“(„The Mother“) u kojoj majka abortus sagledava kao specifično, neizbrisivo životno iskustvo, kao neku vrstu „životnog dara“, jer se njime dobija večito sećanje na decu koju ste dobili, a niste ih dobili (“Abortions will not let you forget.You remember the children you got that you did not get.”). Ljubav je kod Ergića još jedino moguća na ivici ponora. I baš kao da se na tim razarajućim predelima iznova osnažuje, i uverava nas, da će, bez obzira na sve, preživeti.
Milica Milosavljević
