Bojan Marjanović: Dekonstrukcija

DUGA ISTORIJA UPOZNAVANJA

Prvi put smo se upoznali pet godina pre nego što sam se rodio. Dobro se sećam toga. Roditelji ti nisu bili kod kuće. Ležala si na kauču i gledala televiziju znatno duže nego što bi ti inače dozvolili. Iako još uvek nisam postojao, smestio sam se kraj tebe na kauču. Moglo bi se reći da sam bio i previše slobodan i samouveren za jednog nepostojećeg tipa od minus pet godina. Zajedno smo se smejali preduzetničkim poduhvatima porodice Troter, a tvoja detinja kosa se lepila za moje čak ni detinje, nevidljive dlanove.

Drugi put smo se upoznali kad mi je bilo tek nekoliko meseci. Još uvek nisam prohodao. Nisam ni progovorio. O ostalim društvenim aktivnostima da i ne govorimo. Kad malo bolje razmislim, možda sam, upravo zato što još nisam trošio energiju na sve te silne zamke svakodnevice, jednog dana smogao snage da se mentalno teleportujem u zelenu mačku koja se vrzmala tvojom ulicom, nekoliko stotina kilometara udaljenom od mesta mog rođenja. Cipelama si šuškala po lišću i u žutoj, šuškavoj jakni žurila u školu. Prošao sam kraj tebe i mjauknuo. Sasvim blago si se nasmešila.

Treći put smo se upoznali kada si otišla na jedan raštimovan i preglasan koncert.

Četvrti dok sam se borio sa golišavim stidom na školskom sistematskom pregledu.

Peti kada su televizijski dnevnici izvestili o potpisivanju mirovnog sporazuma.

Prestao sam da brojim sva ta kasnija upoznavanja. Bilo ih je zaista mnogo. Spajale su nas prve masturbacije, drugi prijemni ispiti, treći seksualni odnosi, četvrta čekanja rezultata u hodnicima domova zdravlja.

Prvi put smo se zaista sreli tek kada smo se, ako se ne varam, osamdeset i četvrti put upoznali. Sasvim logično, od tada se broj naših upoznavanja ubrzano povećava. Ponekad ih bude i po dvanaest-trinaest u jednom jedinom danu.

Poslednji put smo se upoznali sinoć. Gledali smo film. Glavni junak se vozio pustim auto-putem, a pratili su ga zvuci nekih sasvim smirenih akustičnih gitara. “Hej, sećaš li se ove pesme”, pitala si. Odmah sam je se setio, iako je prvi put čujem u životu.

“Drago mi je”, odćutala si ne pružajući mi ruku.

“Takođe”, nisam izgovorio ne prihvatajući nepruženi dlan.

Nastavili smo da gledamo film kao da se ništa neobično nije desilo.

O ČEMU RAZMIŠLJA SRCE?

Zavisni smo od duvana, crne kafe i čokolade sa lešnicima. Crkavamo od jurenja dobrog sna, mešanja ovsene kaše i sporog žvakanja malih zalogaja. Neophodna nam je čaša dobrog vina, pet limenki prosečnog piva i flaša loše rakije. Jutarnje vesti i pilule, dnevne novine i kapsule, večernje novosti i tablete. Naše vene, nosevi i pluća u permanentnoj su apstinentskoj krizi. Mršavi i gojazni ulazimo u neizvesne ratne sukobe sa ogledalom. Premali, preveliki i pretaman za kauč, sedište i donji veš. Ne možemo da živimo bez trčanja, mesa, povrća, boje očiju, mirisa parfema, televizije, književnosti, pornića i kisele vode. Vezani smo za majčino telo i očevu figuru. Dekonstrukciju i jednog i drugog. Plačemo od bojazni da se nasmejemo. Smejemo se da od tuge ne bismo plakali. Suviše se i nedovoljno volimo, a premalo i preterano jebemo. Čizburger sa hrskavom slaninom nepohodan je poput diplome ili straha od smrti. Prsti bi se osušili ako ne bi milovali nečije lice na displeju moblinog telefona. Jedva ostajemo živi dok jurimo za nemogućim ljubavima i nemogućim državama.

Nema smisla izmišljati religijsko učenje, psihoterapetusku školu ili medikamentnu terapiju koja bi nas izlečila od svega ovog jer bismo, naposletku, i od nje postali zavisni.

Naše srce je samo trepćuće telo ovisnika koji i ne zna da je zatvoren u zamračenoj sobi na klinici za sporo odvikavanje od života.

HAMLET, KUVAJUĆI KAFU, ODUSTAJE OD OSVETE

Prošlog četvrtka ujutru stajao je kraj šporeta i kuvao kafu. Najednom mu je sinulo kako bi trebalo bar da pokuša da neko vreme ne bude glavni junak u svom životu.

Previše krivice ga i dalje gnječi zbog davnih trojki i četvorki na kontrolnim zadacima iz poznavanja prirode i društva. Takođe, previše vremena svakodnevno gubi u otkrivanju, pa u skrivanju svojih seksualnih fantazija. Papirići koji svedoče o sniženom nivou gvožđa u krvi i dvomesečnom kašnjenju u plaćanju struje predstavljaju ga znatno ozbiljnijim nego što uistinu jeste.

Konsultacije sa bankarskim službenikom o kreditnoj sposobnosti!

Planiranje pravovremenog uklapanja ejakulacije i ovulacije!

Makar dva iscrpna razgovora o odeći koju će obući na bratovom venčanju!

Dok pomno posmatra džezvu, pomalo mu je neugodno što se tako lako prepušta toj i etički i estetski sumnjivoj opsesiji sobom. Trebalo bi tome, barem na neki način, stati na put. Naravno, to ne znači da će sebi učiniti nešto nažao. Autodestrukcija je, uostalom, tek sebičnija manifestacija istog fenomena. Neće ni sasvim prestati da brine o sebi, niti će se prepustiti pukom uticaju slučaja. Ne, samo će probati da se sa glavne prebaci na sporednu ulogu.

Možda mu i ne bude tako loše. Dobiće novu perspektivu. Neke precizne i jednostavne replike. Neopterećujuću minutažu. Dok se priroda, prijatelji, proviđenje, preci, potomci i politika budu rvali sa teškim i dosadnim hamletovskim dilemama, sedeće negde sa strane i piti kafu.

Konačno će se odmoriti, a, ko zna, možda uspe i da zaradi nominaciju za najbolju epizodnu ulogu u vlastitom životu.

Neko, uostalom, mora odigrati i sve te stražare, glasnike, mornare i umorne ljude kojima voda za kafu nikako da provri.

Bojan Marjanović

Share