redukcije
neću ti reći
pohovalo mi se nebo
uopće ti ništa
neću reći
o magnetićima izbačenim
na stijeni
smokvinoj gušterači
kad modrinu joj s tijela zguliš
ništa što te se ne tiče
a tebe se ticati ništa
odsad ne smije
neću ti reći
da sam našla poluživo mače
izbušenog stomaka
ispred polupanog dućana
i da mi je crknula lampa
dok sam slabu misao očima
čistila sa stropa
zatim se dogodilo da me
Bog pomalo
i jednom i
drugom i
trećom i
šestom rukom milovao
opisivanjem kružnice
oko leđa i čela
staklenku naopačke okrenuo
pravilno tresao da bi
ksilofoni dobili tijelo
trup i udove papirnatih korneta
do vrha punih
izmrvljene smreke
od groma
sa široko rastegnutim ustima
nisam ti htjela napisati
smreka se bojala
smreka je strahovala
gotovo sam došla u napast pisati
Bog me nije dobro promislio
Bog je na me struju poslao
da me spali
Bogu je ime Deleuze
Francuz je
nema prednje zube
jednom ih je nekim drvetom
iščačkao
− striko, striko ti nemaš zuba
ja ću tebi sutra zube kupiti i
dat ću ti da ih nosiš
ja zuba imam, vidiš −
neću da mi prstima zapinješ u kosi
neću da me na leđima
u snovima nosiš
neću
poništit ću
koliko je glupo što nekad
na Cavea sličiš (a Cavea volim)
križić-kružić
zamišljati da sviraš bendžo
čiji zvuk mrzim
dozlogrdilo mi je koliko hoću
da hoćeš razglednicu lubanje
iz Popovog polja
načupat ću ti travu
to ti poslati
mačka će poručati
da izliječi stomak
pa će povratiti
neću da želiš da me hoćeš
kao tehničku koncepciju
treperav lik na ekranu u 3 sata ujutro
kao Celíne i Juke se na Seini voze u čamcu
neka me kod tebe
nesvedivo daleko i nježno
nešto kao amber anita totem
filmsku šetnju
pokušaj zamisliti
neću da nećeš da me
trebaš
nebo je gotovo polizalo
patlidžan
večer je točno zgažene boje
The Nelken Line
svemiru su raznijeli tjeme
meko dječje tjeme
zakrčeno pulsirajućim opnicama
jednom će netko reći
svemir je najveća carina
kozmonautskih mrežica za disanje
mene moje mojem nosi
tebe tvoje tvojem
od njih počinje nepoznati jezik
u jeziku podmetnut zločin
prsti su im skupljeni u kapsulama vode
fiksiranim za bioničke ruke
svoja lica mažu margarinom
nemoj da voda u kojoj se umivaju umre
ribe izbijeljene
na prozoru se skorio čovjek
pticama s juga približava se mraz
načetu štrudlu jezika
guraju mi u grlo
molitveni mlinovi škripe
mislim da su mi u ušima
okupljeni smo oko svojih kvarcnih peći u mrtvoj prirodi
mrači se
liježemo
travu smo pod nama uštirkali
prljavi smo i goli
ližemo ugljik iz stabala
jutros sam,
kad sam se krenula provjeriti,
na vratu otkrila pčelinje maljice
svejedno je jesam li ti slatka uopće
ispirem kuglu iz sebe
sve mi je začepila
od ljudi u svoje nježnosti bježim
zimo zimo
idi mi iz laktova,
ti ptico na skijama
prstom imitiram kamiončić sunca
da te od mene otjera
konvencija o pravima mora
priroda se oprala
duša se trideset šest puta zavunala
skuhali su more, a mi smo bespomoćno gledali
udarne vijesti s naših velikih TV ekrana
koje ćemo jednog dana pretvoriti u tropske akvarije
okinawa churaumi, kuroshio sea u spavaćim sobama
sunce radi na velikoj udaljenosti od nas
sunce sunce je velika
zagrijana usb ploča
garnizoni se debljaju, koralji razumijevaju koncept prostora
hoću reći
koralji žive u debelim stisnutim garnizonima
spaljen grad zaudara na dimljenu ribu
osluškujem, u krošnjama škrguću februarske cincalice
netko tamo gore peče kokice
bojim se
među sobom već dijele vodu koju pijemo
zovu je međunarodnom
u suhom gradu ishlapjelom
od toga mi se ponekad plače
ponekad se želim ne probuditi
jer će i grad i voda i ljudi plakati
neki će ipak slušati
i velikim kistovima razvlačiti vode
vode posvuda
vode iz tetrapaka
vode iz kanisterā
vode u plastičnim ambalažama
vode iz konzervā
nabreklo vodeno vime
vodenkonja
Anita Pajević
