Jovan Marjanov 4

Ana Avramov: Urme u Mostaru

Posedovati dve crne stvari al-aswadân: vodu i urme san je svakog Beduina.

Dočekao si me nonšalantno
Polako
Vrpoljiva
Ptica vrtilica
Što mirno sedi u zagorju

Volela sam Mostar kao svako
Biće kom se tuga mili
Milo joj je
Bogom date dane
Trošiti žalom

Volela sam Mostar
Kao svako biće
Koje ne ume
Skriti ožiljke
Otvorenih brazda
Mumija mekušavih faraona

I želi se tugom
Savršenog metka
Koji je pravo promašio
I ostao
U kamenu
Da leži i čuči
Bez čaure i epitafa

Došla sam u Mostar
Sa koskom u grlu
Curela je pljuvačku
I puno se gutalo i žvakalo u prazno
Sa lavinom, kišom metaka
i brzakom planinskim nečije krvi
Možda posejana moja
Povedena znalački tvoja
Ogrnuta gorom kršnom golemom

Spremna da me neko
Obmota sevdahom i opijumom
Uzme u naručje ćutke
Pogledom, šakom, korakom ili rečima

Samo u Mostaru
Daješ se
Uzajamnošću širine
Molitvene morske tišine
Ne mre se drugo no mreti od siline

U Mostar dolazim i odlazim
Crnom čežnjom žuči zaručena
Ne da mi se plakati
A samo bih plakala od
Sevdaha lepote
No ljepote crne
Ljepše od sreće i ratnika
Ljepše jer je Mostar
Koštana

Ona
Navjekivjekove zajebana žena
Koja ume da plače dok se smeje
I da gine dok zrak udiše
I da joj i jedno i drugo bude
Pravo dobro

Šetam Mostarom
Očima golo dečijim
Žegom potapšana sedam
Raspuklih stopala
Naučenih
Da za glad
Ne treba moliti

Sedim i mirujem u
Nemirima želje za lepotom
I tuga, i nemir, i Neretva
I napokon mrva spokoja streptaja

Napukli gromoglas domaćina
Ćućori o toplim dušama raspuštenim
Vetar i žega i ledeni tok
Stušten hordama tuđina
Ispod kojih je i
Kamenje koren pustilo

Hrapavo iz noći u dan
Ono ravno u glasu domaćina
Kavez pre no puška zapeta
Balsamovan pritajeni požar
Gorskih vresova
Prigušenih primorskih napeva

To je onaj mrmor
Tmulo zajeban
Onaj mutan i promukao
Što reži, pa miluje

Onaj koji je i otac
Kog nikad nisi imala
I onaj ludi otac
za koga
Si sumnjala da je deo delirijuma
A nije bilo sumnje da je tvoj
i ničiji više

I kao onaj djed koji je doletao dobrotom
Nepreglednom
Kao zima ili sneg
A pozdravljao te vešalima i punim čašama
Nad ljuljaškama i sankama
U kotarkama kukuruza

Milujima bića senki

I to je bio onaj meki zov predaka
Majke koja ne ume drugčije
No da o grob
Svoje matere, mamičke udara slepoočnicom
Da ga osvetlii i pljune krvlju
I onda da nastavi da ga briše
I tutka i gladi

I to je bio glas
Moje stare manke
Majkemojemajke
Slovačkih bogumila
Mistika i fanatika
Pripadanja na ivici
Koje strasta samo mukom
I trpljenjem u meso

Sabur

I u boju očiju
I bijelu kožu
I u Neretva tirkizno
Čistu zenicu
Isto crnu kao zemlja
I težu no kamen
I plavlju no safir
I mekšu no svilu
Ulazi

Mehmed
Ili Mili
Meša
Marko
Ili Mak
Mostarsko je meni očevo
Ime

Nežnosne miline
Koenove kasno u noći
Uz kas utihnulih
Kauboja i iglica sladoleda
I loze pitke
Veri
Pobratimljene

No
Šejtan se
Najbolje razgori
Tamo gde su duše srcu najdraže

Ne znam zašto mi je iznimno
Lako ući u Mostar
U mahalu, u avliju, u sokak
U kožu

Na daljinu i tiho
Nemo kao
Svećenik
Ili derviš
Ući i
Sesti za porodični sto

Pre zore
A daleko posle ponoći
Kada su vukovi
Milonežni i tromi
Kada se familija okuplja kao da je dan
I pije loze od punog grozda
Polako provrele
Pije i puši
I divani
I ćuti
I ćarlija
I šuti
U kamenu na vodi se
Tako lakomoteško voli

Mostar
Ono u želji i životu
Tvrdo, no mrko belasasto meko
Tmurno čemerno radosno
Vedrije od svake
BosneiliBanata
Milujno sasutog neba
Sa zvijezdama koje se zgusnu i pušu
Mile niz vrat i pleća
I tu su da se gledaju
I čeznu si i žele
I bledom vatrom vole

Biću tu i tamo
Bit će
Al neće biti
Ono što bih ja htela
Ono što bih smela
Hteti biti
A što ne bih nikad biti
Smela

Sibir i gora
Ravnica i hercegovina
Vozač autobusa ili pijesnik
Dva su kapka iste avlije

Mostar
Avlija vazda krišom otvorena
Vučko, pitomi vuk
Sniježno belji od medveda
Veći od sevdaha sabura

ana

Ima li ljepše lepše tuge od Mostara

Sol u zraku
Kamen i voda
Neretva me nosi
Dnom u utrobi
Povlači crtu između crte
Sa koje se kao pomiče unapred

Kamen prsima poji
I vrh križa i zvezde meko umešene
I mijesec ledenica morskih žala
I seče kao hadžina svila
I epitafe i bogumile
I stihija virove

Mostar
Mesto kog ne sme biti
Žedj mora
Vlaži usne i jezik kamenjarama

Gubitak imedju č i ć
Čekanje i ćud
Vuka koji dlaku
Ne menja
No opada kao
Neretva rasporenoj zemlji
Zaručena

Čekanje tisućama milja
Da se nasmeši lice
Prosjakinje
Opaljene Suncem
Suho krepke žege

Stihija u viru
Sevdah šeta i međ mirnim stenama
Požegu razmiče
Pokretom udisaja duhana
Sva su joj deca ženska
I sva su već suva, tvrda i prose divlje

Koža mostarska
Ponos pustinje
Useca rukavce
I zavija u platna
Čišća od čaršava
I neba bez okna
I groba bez kamena
I korova i otoka

Isto je to na koncu
Mostar ili Banat
Meso suho
Kolevka za more
Koje u biti ne navire

Hercegovina je to
Ispravljali su me
Naprsle duše
Sa lešnjacima očima
Dugim ručnikom u šaci
Šejtanom na ramenu
I milinom u susretu

Mili mi je Mostar
Miliji od mora ili ravnice

Misao i ovde i tamo
Ni posle ni pre
Mostar
Nemir koji ne otiče
Želi sebi tvrdo mesto ukotviti

Pod noktima i ispod jezika
Gde urme se čuvaju
Netaknutog gušta
Jer gustog su tkiva
Blagositog ukusa
Tanjušne opne koja
Puca naslepo u grlu

Moram da pustim
Niz reku Mostar

Mile su mi reč i pogled
dobre
One pravo dobre
Rasuto
Iščašene duše
Koja će na sebe
Pre no na drugog

Mostar
Hibris koji traje

Urme u Mostaru
Tihi vir
Lutanje u mesto
Međ telom i med tlom
Nad kamenom
U kamenu
Zidano
Rušeno
Zidano
Urušeno

Urme u Mostaru
Naučile su me kako se gušta i mre
Darovi pustinje
Urme u Mostaru
I Mostar u ravnici

Mostar između
mesta kome pravog vremena nema
I mene kojoj nema čini se nikuda
mesta

Dočekao si me nonšalantno
Galantno
Kao neko ko čeka sa strepnjom
Kojoj nema mira
Kao neko ko samo u nemiru
I zna da čeka
I samo u čekanju miruje

Sigurne ruke
I drhtavog čela
Dočekao si me
Kao delirijum važnog
Sećanja ili obećanja
Ili zlatno položenih
Čeznih gustina

Dočekao si me
Umireno
Kao niz sačuvanih
Urmi
Voćki za koje nisam znala ni
Imena ni ukusa
Dok ih nisam prepolovila
Snegom do kolena u Mostaru

Ana Avramov

Share