Naslovna

Maša Seničić: Drugi su ulaz na druga vrata

nemilosrdna kontinentalna prognoza

od jutra do mraka biti zahvalan,
državi na besplatnom institucionalnom obrazovanju i overenoj
zdravstvenoj knjižici. roditeljima na hrani odeći krovu nad glavom.

u zoološkom vrtu divim se beznadežnim
pripadnicima vrsta poteklih iz nežnijih klima:
krokodilu čije hladno telo zabavlja
derišta među kojima se krijem.
ljudi u grupama zaklanjaju mi pogled,
jer kolektiv ima prećutnu prednost
i mogućnost podijuma.

na pitanje o organizmima koji
naseljavaju pogrešne kontinente
odgovaraju mi pragmatični istoričari.
polarni medved u Argentini besciljno luta
po vrelom betonu, i tamo umire od tuge.

da li postoji išta između trenutka
u kom prestajem da budem dužna
i onog u kom neko počinje da zavisi od mene;
drugi su šake stopala izrasline
drugi su supena kašika belog šećera
drugi su dijalektički materijalizam
drugi su ulaz
na druga
vrata

5

Savska

verovala sam da nisam od onih koji plaču
za neminovnim, pa ipak ridam pored ruševina
iza Železničke stanice; stari fudbalski teren –
praznina, zjapi rupa na mestu prodavnice u kojoj je bilo sve,
a premda ne stojim iza te pretenciozne zamenice,
mislim na sažimanje nasukanih brodova,
neocarinjenog kvasa i okrnjenih tuš kabina.
plačem, očigledno, zbog građevinskih radova;
posmatraju me ljudi sa drugog kraja sveta
koji su se jedva dovukli dovde i spavaju
po mraku i vetru i među jezikom koji
ne razumeju; od njih me je već sramota.
oni nemaju ništa, a ja samo nemam reku.
u magli, konačno shvatam
da putokaz za Bar usmerava kola ka vozu,
a ne ljude u objekat u kom se pije pored šina;
smejem se sama sebi pa opet naizmenično
plačem, to je nepristojno i na granici sa neukusom:
na granici sa Evropom.
kada me pozoveš da vidiš zašto sam se zadržala
doći ću i kroz tvoj prozor netremice gledati
u kulu koja se iznenađujućom brzinom diže na obali;
uostalom, nije malo izgubiti reku.
bila je sreda i neprestano je padao sneg, sedeli smo
ovde, naslonjeni na trosed boje šume,
niko me nikad nije tako gledao, osim toga,
htela sam da imamo kuću, automobil, zajedničkog
zubara, decu, stvarno jesam, ali me je plašilo
da urlaju i trče po blatu koje ne poznajem
i uznemirava me da bilo kome bilo šta dugujem,
u vremenu u kom zvuk voza više nije moguće
povezivati sa morem. kako bi ti bio dobar otac,
prvo prestravljen, a zatim razuman, ali meni
ne bi verovao ništa. kran diže i spušta pesak –
konstrukcija se klati, a sa njom i osrednje plaćeni radnici.
u Birou za izgubljene stvari, pored prtljažne garderobe
koju niko ne koristi, sjatiće se čitav ovaj grad:
toliko razumem. kažu da se stvari menjaju i da je to
prirodno, a od nedostatka hrabrosti da tvrdim suprotno
mi se takođe plače. sneg svake godine pada
sve kasnije: Zemlja se ne vrti oko svoje ose,
već se tiho vuče oko svoje smrti.

6

kako si

ništa me ne boli, ali
lako je kada si autoput:
drugima dobro naplaćuješ
to što prolaze kroz tebe
i nigde se zaista ne
završavaš

Maša Seničić

Share