ognjenka

Ognjenka Lakićević: Heroizam je pokušavati svakog dana

Jedina novogodišnja čestitka koja je konstanta posljednjih šest godina jeste nova pjesma benda Autopark. Nisu nas zaboravili ni ovog puta i ponovno nas uspjeli obradovati u novogodišnjim praznicima. Krivac za to je, naravno, Ognjenka Lakićević, suosnivačica Autoparka, s kojim je do sada, pored novogodišnjih singlova, objavila i četiri albuma: “10+1” (2005, internet izdanje),“Osećanja za poneti” (2006, Multimedia Records), “Sve dalje” (2009, samizdat), “Autopakao” (2012, Odličan hrčak i Ustanova kulture “Parobrod”). Pored muzike koja je njena prva ljubav, Ognjenka piše i poeziju. Iza sebe ima četiri zbirke pjesama: „Ispod stepeništa” (2002, Mali Nemo), „Ulubljenja” (internet izdanje), „Troje” (2016, Samizdat, grupa autora) i „Ljubavna pisma Guglu” (Književna radionica Rašić, 2017).
O ljubavima koje ispunjavaju njen život, muzičkim počecima, književnosti i društvenom angažmanu, ljubavi prema grupi The Smiths razgovarali smo sa Ognjenkom.

astronaut: Iz dnevnika koji Ste objavljivali na blogu poznato nam je da ste velika ljubiteljica grupe The Smiths. Astronauta je to naročito obradovalo. Zašto Ognjenka više ne vodi dnevnik?

Ognjenka: Haha kako znate da ne vodim?
Okej, ne vodim ga.
Ali, da ga vodim, svakako ne bih objavljivala to u real time-u. Sad imam Fejsbuk, elektronsku hroniku umereno intimnih događaja. One previše intimne unutrašnje doživljaje, koje je neumesno deliti, ponekad zapišem u svesku. Ostalo prorađujem sa prijateljima.

astronaut: The Smiths su bili Vaša životna odrednica u muzici, je li poetika Morrisseya uticala i na Vašu poeziju?

Ognjenka: Morisi je sigurno zahvatio svaku moju ćeliju. Za poeziju pretpostavljam da je to danas na nesvesnom nivou. Kada sam ga otkrivala, bila sam najotvorenija za svet, to su bile te tinejdž godine kada se stvarala osnova svega. Od tada se moj izraz, pa i stil promenio, ali sigurna sam da je sve to, taj neki senzibilitet, odlučnost, ranjivost, svojeglavost, zapitanost nad sličnim temama…,ostalo negde i da je sve to evoluiralo, uz pomoć još različitih uticaja i životnih okolnosti, u ovo nešto šta sam ja danas. Šta god da je to.

astronaut: Do sada su Vam objavljene četiri zbirke pjesama, od kojih je jedna koautorska knjiga ‘Troje’, zajedno sa Vladimirom Tabaševićem i Ivanom Tokinom. Kako je došlo do te saradnje?

Ognjenka: (Hej, druga mi čak nije ni objavljena, stavila sam je onlajn jer me je mrzelo da cimam izdavače.) Naime, sasvim slučajno je došlo do te saradnje. Lidija Kusovac, urednica izdavačke kuće Samizdat B92, je došla na ideju da bi po prvi put želela da objavi poeziju u okviru svoje izdavačke kuće, te je sama iskombinovala nas troje.

astronaut: Pokrenuli ste radionicu „Anonimni pesnici” koja nije namjenjena samo onima koji žele da pišu nego i promišljaju poeziju. Da li ima mladih talenata i koga biste Vi izdvojili od pjesnika mlađe generacije?

Ognjenka: Pitanje je kada bih ja, sumnjičava prema sebi kakva sam, pokrenula išta, i da li uopšte, da nije bilo Dragana Ambrozića iz Doma omladine Beograda koji mi je predložio da držim pesničku radionicu. Sada se pitam zašto to nisam radila celog života i nadam se da ću raditi bar ovaj ostatak. Uživam u tome, toliko dajem sebe u to da se posle dva sata radionice istovremeno osećam preispunjeno i srećno, ali i preiscrpljeno. Kao da sam dala sve što u meni postoji u tom trenutku. Zanimljivo je, oplemenjujuće je raditi sa ljudima koji imaju potrebu da komuniciraju, koji imaju tako delikatne senzibilitete, koji su tako duboki i intelektualno radoznali. Vidiš im sjaj u očima dok se novi svetovi, novi pesnici, nova muzika (neizostavni deo) otvaraju pred njima. Nudim šta imam, pa ko hoće neka uzme šta proceni da želi. Kroz do sada osam radionica prošao je već sada ne baš mali broj ljudi, od kojih su neki zaista dobri pesnici. Imate mladih pesnika koliko hoćete, ali nekako mi godine nisu važne, pa, skoro nizašta. Nije kao da smo se prezasitili starijih pesnika, posto su tako zastupljeni u medijima. Lično trenutno najviše iščekujem zbirke poezije hrvatskih pesnikinja Monike Herceg i Lane Bojanić.

astronaut: Kako je došlo do nastanka benda, i s obzirom da dugovječnost povlači i neizbježne personalne promjene u bendu, da li je to uticalo na njegov zvuk?

Ognjenka: Bend je nastao pre 18 godina i sad je to neko romantizovano sećanje, ko to više zaista pamti. Toliko je promena bilo, ali u principu sve se ustalilo otkad je 2004. u bend došao Nikola Berček, koji kreira zvuk benda, i sve promene su zapravo najviše posledica rasta ličnosti, i njegove i moje, ne samo slučalačke ličnosti već celog bića, a delom ostalih ljudi koji su prošli kroz bend. Drago mi je da je svaki album različit, svaki novi singl. Poludela bih da stalno radim kopipejst akcije. Koliko god da sam ovako u životu fan rutine i ne volim promene, u umetnosti su one smrt.

astronaut: Kako izgleda proces Vašeg pisanja tekstova za muziku? Nikola Berček je koautor nekih od tekstova, kako se nadopunjujete, možete li nam opisati vašu saradnju pri nastanku pjesme?

Ognjenka: Pošalje mi pesmu. Ja kažem kako je lepa, ali onda kukam kako je previše kompleksna i kako ne umem da smislim nikakvu melodiju jer me zadatak prevazilazi. On onda mora da trpi moje dosađivanje a u međuvremenu samo nadograđuje pesmu. Onda se dedlajn približava, upadnem u paniku, smanjim kukanje i na kraju dođem kod njega sa idejom jer se u jednom trenutku sve otvori. Ne slučajno, nego posle bezbroj sati provedenih slušajući i pokušavajući. Nekad on ima neke stihove a nekad ja. Nekad mi predloži temu, kao za pretposlednji singl (tema migrantske krize i motiv fotografije dečaka Alana). Onda sve to lepo sklopi i budemo srećni.

astronaut: U zbirci pjesama ‘Ljubavna pisma Guglu’ napisali ste da ravnodušnost je dekadencija, a Vi kao bend niste ravnodušni na probleme u društvu koje na suptilan način opisujete. Kako gledate na društveni angažman kroz muziku ili književnost, koliko pomaže pjevanje o onom iza ograde?

Ognjenka: Ništa ne pomaže, evidentno, ali ne pomaže ni ako zatvaraš oči. Taj angažman koji pominjete je pre neka društvena osvešćenost, proživljavanje trenutnih bolesti sveta i tvojih unutar njega, promišljanje. Jednostavno, življenje u datom vremenu. Ne mogu da zamislim da ono što stvaramo prolazi mimo sveta u kojem živim, mi smo deo njega, hteli to ili ne, i pogađaju nas stvari koje se dešavaju. Zeitgeist i Weltschmerts, rekla bih da su to važni termini za Autopark. Celog života se borim između neumerenog, dečjeg optimizma i beznađa zbog koncepta života i sveta. Veliko je pitanje kako biti zaista srećan kad postoji toliko nepravde u svetu, kada znaš da se dobrim ljudima dešavaju loše stvari, kada ne znaš šta te sutra čeka. Heroizam je, opet, pokušavati svakog dana. Svet je pogrešan, ali kad vidim one ljude koji se cimaju da bi spašavali negde neku bebu pingvina, ne mogu da odustanem od verovanja.

astronaut: Paralelno sa Autoparkom radili ste i na neformalnom off-projektu B strane. Jesu li B strane stvorene kao potreba da se iskaže sve ono što se ne može stati u Autoparku?

Ognjenka: To je bilo jer mi je nedostajala muzika, a Autopark pravi velike pauze. To je manje kompleksna muzika, manje je patnje pri stvaranju. Imamo samo tri pesme, to je bilo to.

astronaut: Autopark je na svojevrsnoj pauzi što se tiče nastupa, a posljednjih šest godina singlove objavljujete pred Novu godinu. Kada će vjerni slušaoci Autoparka dočekati sve dosadašnje novogodišnje singlove na jednom mjestu, npr. ploči? Je li nerealno očekivati nešto takvo, savršen novogodišnji poklon?

Ognjenka: Imali smo dva koncerta prošle godine, posle 6 godina. Ludilo. Nije nerealna ideja o albumu sa novogodišnjim singlovima i još nekoliko novih pesama, planiramo. Biće divno. Ne znam kada će to biti, ali biće.

astronaut: Pratite li domaću scenu i šta se trenutno može čuti sa vašeg playera?

Ognjenka: Bitipatibi, Nežni Dalibor, Virvel, Vizelj. I Obojeni program, zauvek.

Share