IMG_0095

Marko Jovetić: Somborske kiše

U Somboru sam voleo neku Svetlanu
jednog leta.
Jao kad bi znao kako se spava
ne bi me glava
ne bi me glava
ovako mučila.
Govorila mi je
popij kafetin
nisi balavac
istuširaj se
uradi nešto
hoćeš li da te izmasiram?
A ja sam slušao njene reči
gledao njene ruke
i plakao.
Avgust je, taj večni avgust
i ove godine
ni daška vetra
ni kiše u najavi.
U parku smo se sreli
bila je fešta
naposletku vatromet.
Vodio sam je kod Zeca na kokice
pa u Pelivan na sladoled
nije joj prijao sladoled posle kokica
vodio sam je na grob Laze Kostića
i tamo se isplakao nad sudbinom sveta
moje su je suze duboko dirnule.
Na molu nam je bilo odlično
Veliki Bački Kanal
deo mreže kanala Dunav-Tisa-Dunav
sjajna zamisao Marije Terezije.
Mnoge su vode protekle te noći
gledao sam u njenu kosu
i njene grudi
i slušao pesmu žaba
i udisao miris kafilerije.
Ona mi govorila o Šagalu
životu u Francuskoj
i majmunu uz kog je odrasla.
Njen život u Meksiku
njeni snovi u Andaluziji
njen osmeh kao u pesmi Drage Mlinareca.
Mnogo je volela da slika
radila je to srcem i pigmentima
u meni je videla zlatni presek
sklad proporcija
vrag bi ga znao.
Sutradan smo vozili bicikle duž zapadnobačkih pustara
mape je imala odštampane
svuda me vodila.
Htela je da me vodi i u Austriju
da posetim kuću Tomasa Bernharda
i tamo se kao čovek isplačem.
Plašio sam se tog puta
gotovo nikad ne putujem.
Plivali smo u Gornjem Podunavlju
u jednom rukavcu Dunava
i sreli dva jelena i divlju svinju u šumi.
Pokazao sam joj Telečku visoravan
i aluvijalne ravni iza Kljajićeva
bila je naprosto oduševljena.
Živeli smo u jednoj napuštenoj kući
nekoliko dana
sa psom, mačkom i ribicom
i bili smo razdragani.
Sombor je otužan grad
stotine platana usred ničega.
Davna industrijska postrojenja
podsećaju da je tu postojao
nekakav oblik života.
Ljudi se muvaju naokolo
na Ćelavom trgu nigde nikoga
fijaker stari parkiran pored kafane Orijent
konju je sasvim dosadno, primetih.
Ovuda je hodao Milan Konjović, veli mi Svetlana
i Ernest Bošnjak se tu upokojio
eno mu spomen obeležja na glavnjaku, pogledaj
sva ta bronza i nedosanjani Holivud.
Ispred bioskopa sam je čekao satima
na kraju zbog slabe posete
nije bilo projekcije.
Ko još gleda filmove sa Džejmsom Dinom
ne budi blesav, šta se zanosiš.
Svetlana, Svetlana, ne znam ja da je dvadeset i prvi vek
kalendar mi pokvaren, satove izgubio
načuo sam za Gagarina i za Baumgartnera
jedan putuje gore, a drugi dole
i ništa mi tu zapravo nije jasno
pitam se kako je Mik Džeger danas uopšte živ
i odličan mi je ovaj novi album od Stonsa.
Živim na dnu mora koje je nekad postojalo
živim na negdašnjoj obali prastarog toka Dunava
treniram dokolicu, ćutanje, zaborav
smejala se na moje reči, na moje gluposti.
Pitala me
jesam li džanki?
koliko cugam?
čitam li Murakamija?
A ja sam gledao u njene oči
u njeno lice
i mladež.
Mladeže je imala posvuda
svaki je ukras
svaki priča.
Imala je francuski naglasak
rusku zadnjicu
međunožje međunarodno.
Mnogo sam voleo njeno telo
priznao sam joj da pokatkad kradem od Henrija Milera
i od svakoga od koga stignem.
Jebem je i postmodernu
i čitav svet koji se urušava.
Govorio sam joj ti si Penelopa
ti si sudbina pesnika
ti ne postojiš
sve sam izmislio
smejala se na moje reči, na moje gluposti.
I nije palo ni kapi kiše
i nisam popio ni kap alkohola
a dani se nizali
i došla je jesen u Sombor tiho
i prženi kesten je zamirisao u gradu
i pale su napokon kiše
i ništa naročito se nije dešavalo
i Svetlana je otputovala nekud
i nikad je nisam video više.
Malo je pri rastanku plakala
tek po koju suzu da ne ispadne
da samo ja umem da plačem
dok posmatram voz
koji plovi poljem kukuruza.
Evo kiši i noćas u Somboru
ta prokleta jesen
te proklete somborske kiše
ta Svetlana koju volim.
O kad bi znao gde li sada
spava
ne bi me glava
ovako mučila
ne bi me glava.

Marko Jovetić

Share