***
Sapirem sa sebe
zadimljenu noć
na ostavljenim stolicama
stotine priča ostalo je da se klati
tjeram svijet sa sebe
od urlika
umotanih u pokušaj
pristojne riječi
u mraku ostaje
samo uzdah
ključam svijet
od sebe
brišem kapljicu
truda
i u tuđih
četiri zida
ukrašena mrvicama
moje mašte
zovem san
da šuti
Suza
Kotrlja se
jadna sama
puna straha
puna srama
kao dama
tiho hladno
kao rosa
puna žara
gola
bosa
Umoriš me nekad Napaćena zemljo
Umoriš me nekad
Napaćena zemljo
zamrzim te
zamrzim jutro u kojem moram
pomisliti na tisuće gladi koje iznova pužu
i ne daju mojoj gladi titulu najgladnije
Umoriš me nekad
Napaćena zemljo
koju nitko neće
a svi hoće
Umori me dan u kojem
stotine suza postanu nejake i mlake
pred glasovima koji se ne slušaju
koji se gledaju i ne razumiju
Umori me dan u kojem ne razumijem
ni njih ni sebe
ni tebe napaćena zemljo
ne razumijem
zašto postojiš
Umoriš me nekad
Napaćena zemljo
slušam kakva si bila
slušam kakva bi mogla biti
a kakva nikad biti nećeš
I plašiš me Napaćena zemljo
tjeraš me
a ja ne bih nikud
ispod ovog neba
pod kojim sam naučio
padati i ustajati se
plakati, smijati se, ljubiti
i s najvećom boli grliti smrt
Plašiš me i tjeraš Napaćena zemljo
i s mojih leđa brišeš misao
Vratiti se
Berislav Jurič
